Ivana je stalno nešto čekala. I to je postala njena apsolutna suština. Čekanje da nešto bude.
Prvo je čekala da se rodi jer njeni roditelji nisu mogli da imaju dece. Par godina su se lečili. A Ivana je čekala, već osmišljena kakva će biti, kako će izgledati i kako će se ponašati, dok nije došlo vreme da izađe u svet. Mesto je već bilo spremno za nju. Ušla je u njega i počela da raste.
Nije se sećala prvih godina, kada se sigurno iščekivalo da prohoda, progovori, uradi sve ono što je potrebno pre nego što postane svesna, ali kad je konačno i to bilo, nastupile su godine čekanja. Za Ivanu je start potpuno jasno obeležen, ali je cilj uvek izmicao i bio, iz nekog razloga, potpuno nedostižan. Ona se ne seća nekih igara, drugova, domaćih zadataka, svađa, nepravdi, ili veselja. Kad bi neko pominjao detinjstvo, njoj su u glavi jedino bubnjale rečenice i vrtele se kao u pokvarenom kaleidoskopu, u kome figure nisu imale šarenu simetriju i cakleću boju, već su postajale izgužvane i utapale se jedna u drugu.
- Ne može ta lutka. A i šta će ti?! ‘Ajde možda za rođendan, ali sad ne dolazi u obzir.
Onda Ivana čeka rođendan, ali tad su potrebne nove cipele jer joj noga brzo raste, pa se lutka izmakne.
– Što da kupujemo nove bojice? Pa sad će kraj škole.
– Kakva, bre, suknja?! Ni one što imaš ne nosiš. O, bože, ovo dete ništa ne zna da ceni.
– Ne možemo sad u šetnju, dolaze gosti. Videćemo sutra.
– Nema letovanja ove godine. Znaš da se mora sređivati kuća.
Nema, ne može, videćemo, biće…to je bio početak svih rečenica kojih se Ivana tako jasno seća. A seća se i čekanja, nekad mučnog, nekad slatkog, kad ipak zaliči da će od obećanja nešto biti. Ona se tad nada, i sanja, i zamišlja kako će to biti lepo, i kakav će dan tada biti, i kako će biti srećna, samo da bude strpljiva, samo još malo.
Dani su prolazili, Ivana je rasla i malo po malo…prestala je da traži. Jednostavno je shvatila da nema pravo ni na šta, osim da postoji, pa, šta se desi, desilo se. Samo treba izbeći nepotrebna nadanja i uzaludne snove koji znaju da budu tako ružni i ponižavajući kad se sve izneveri, a ti uđeš sam u sebe i shvatiš kakav si magarac bio. Jer tad nema utehe, sruši se ceo svet zato što nije iznevereno samo jedno obećanje. Izneverena je ljubav koja se hrani i postoji u stalnom predviđanju šta je dobro i lepo za onoga koga volimo, šta on to tako strašno želi.
Ivana je rasla, a njene želje i snovi su bili tako besmisleni i neshvatljivi svima oko nje.
Udala se mlada. Iz ljubavi. I to je bilo neshvatljivo.
- Udaješ se, a ne znaš ništa. Nisi ništa proživela, a imala si sve. Mogla si bar sad da proputuješ, da malo živiš, a ti odmah u brak i obaveze.
I u braku je Ivana opet čekala. Da se rode deca, pa da porastu, da se kuća sazida, pa da se opremi. Znajući koliko je teško čekati, mužu i deci je ispunjavala svaku želju, još u nagoveštaju. Nije htela da trpe poniženja, a ona je već navikla. Još malo, pa će i ona doći na red.
Deca su porasla, došla su deca te dece, opet se nešto gradilo i ulagalo, završilo, vreme je prolazilo i onda, odjednom, iz čista mira, Ivana je umrla. Nije bila bolesna. Samo joj je dosadilo da čeka.
– Eto. Sad, kad je mogla malo da proživi, ona ode – plakali su za njom.
– Nemojte tugovati. Ona to ne bi volela da čuje – tešili su ih.
Naravno da je čula. I bilo joj je svejedno.
