Bavite li se i vi politikom ili se izvinjavate kad vam to neko prebaci? Jer…postalo je nekako uobičajeno ograđivati se od politike. Čim vam popuste živci ili se dozovete pameti u neprilici koju vam život servira, pa shvatite da to nije do vas, nego do sistema i haosa u kome se nalazite, odmah vam kažu kako ste pakosni i zli, nedobronamerni i sebični, samo znate da kritikujete i bavite se politikom. A politika je, valjda, zaključujemo iz konteksta, nešto neprilično i sramotno, ili je ista ta politika samo ekskluzivno pravo jedne grupe ljudi, samoproglašene za nosioce ideja, kreiranje ciljeva i procenu vrednosti.
Evo, slobodno to izjavljujem, ja se bavim politikom na dnevnom, mesečnom, godišnjem i životnom nivou.
Životni nivo je nemoguće dati u oskudnoj rekapitulaciji, ali sa političke tačke gledišta imam snažan osećaj da mi je neko isti taj život ukrao i nije mi omogućio da ga proživim onako kako bi to trebalo da bude. Jer kako objasniti put od Titovog pionira sa znanjem marksističke ideologije i delegatskog sistema, preko protesta devedesetih, osvita nacionalne svesti, stajanja u redu u četiri ujutru kako bi se dobila litra mleka za dete, inflacije, zatim ratova, pa svega što se desilo…a zapravo ne znamo ni šta se desilo…ne znamo ni ko je kriv za ovo razbacivanje narodom… Da li je traganje za istinom politika?
I na godišnjem nivou je prilično zgusnuto. Od januara kada u novogodišnjem slavlju iščeprkam sa dna sebe nadu i poverenje, kada prođe i porodično saborni Božić, počisti se slama ispod stola, počinje ofanziva. Kako i kada ostvariti sve ono što bi za tu godinu trebalo? Spisak je dugačak, i godina je dugačka, i potrebe su velike, a mogućnosti nejake. Nestaje već u februaru sjaj praznika i nastupa borba za letovanje, krečenje kuće, nabavku ogreva, organizaciju porodičnih jubileja i svečanosti. Da li je muka zbog precrtanih stavki bavljenje politikom?
Na mesečnom nivou treba istrajati u neprekidnoj igri sa kratkim ćebetom. Navučeš do vrata, gole ti noge. Samo čeličnom disciplinom moja porodica uspeva da održi ravnotežu. A moju porodicu čini nas dvoje prekaljenih boraca, spremnih da svarimo gorko i pomirenih sa tim da živimo u svetu koji za nas neće biti bolji, pa ga prihvatamo i oblikujemo onako kako možemo. Da li je potreba za dostojanstvenim životom bavljenje politikom?
Svakodnevnica je uvek šarena. Retki su mirni i spokojni dani u fantazmagoričnom svetu gde sve može da bude, ali ne mora da znači, gde se obične dnevne obaveze ne završavaju oduškom i zadovoljstvom, već mišlju šta sve predstoji i šta je sve još potrebno uraditi da bi se život mogao odvijati i sutra. Gde se pitaš da li će biti tog sutra istog ovakvog ili će pravila igre biti hirom neke sile sasvim promenjena. Da li je potreba za sigurnošću i rutinom bavljenje politikom?
Pitam ovo za sve nas kojima jutro počinje tako što uključimo televizor jer želimo da znamo šta se oko nas dešava i da li je potrebno poneti kišobran, a sa ekrana ugledamo prizore kojih se stidimo. Onda krenemo na posao kolima, u sebi se preslišavamo šta sve treba za danas obaviti, pipamo se po džepovima i pregradama tašni da li je sve poneto, obiđe nas na putu deset besnih limuzina, ali radar usnimi baš naša kola. Nastavimo istim putem nervozni i na nepravdu osetljivi, izbegavamo sve rupe jer ih napamet znamo, obiđemo tri kruga da bismo se ispravno parkirali i obeznanjeni uletimo na posao. Srećni, jer smo ipak stigli na vreme, jer smo predostrožni i tačni, suočimo se sa besmislom svega onoga što ćemo tog dana na poslu uraditi. Ali radimo jer se nadamo boljim vremenima i čekamo da svane. Čudimo se vedrini nekih ljudi oko sebe koji sve to nose sa lakoćom i nehajem, pa se pitamo gde je greška. U nama ili u sistemu. Pitamo se da li je potreba za pravdom i realnošću bavljenje politikom.
Dok dan odmiče prebrojavamo rate kredita koje još nisu otplaćene, obaveze koje stižu, dolazimo do marketa gde sa nevericom posmatramo kesu koju iznosimo, a u koju smo uložili svu sposobnost kombinatorike koju imamo, svo kulinarsko umeće i apsolutnu koncentraciju eksperta za bankarske transakcije karticama i čekovima. U kesi koju nosimo često imamo voće, povrće, meso, mleko. Pa se opet pitamo da li je to ono voće koje je vraćeno sa granice uređenog sveta, da li je meso uvezeno, pa prepakovano u rumenu ambalažu da izgleda sveže kao gorski list, da li je mleko zaista stiglo sa neke farme ili je razmućeno iz praha i kolika beše granica štetnog aflatoksina. Da li je potreba da se bude zdrav bavljenje politikom? Ako se slažemo da je zdravlje kombinacija mentalne i fizičke ravnoteže.
Stižemo kući, prepričavamo nedaće, ne smejemo se, ne planiramo izlete, ne kuvamo svi zajedno, ne razgovaramo, ne legnemo na tren opušteni i zadovoljni jer nam u glavi grmi centrifuga svih malih borbi, iscrtavaju se i pomaljaju neumoljivi planeri za sutra koje neće biti drugačije od ovog danas. Da li je potreba za bezbrižnošću bavljenje politikom?
Da li je sav život bavljenje politikom?
Kod nas jeste. Bavimo se politikom po ceo dan zato što moramo sve sami, zato što moramo u sve da se razumemo, zato što su karike sistema pokidane, pa nam za bilo kakvu društvenu aktivnost treba napor mikro i makro upornosti, dobrih veza i poznanstava. Jer nemamo lekare, nastavnike, socijalne službe, sud, novinare, nemamo majstore, nemamo dane, mesece i godine. Nemamo mir. Nemamo istinu, jednostavnu i običnu, već se do nje mora doći upornim istraživanjem…ili odustati. Imamo samo one koji nas optužuju da smo zlonamerni jer se bavimo politikom. Imamo paradoks. Imamo ljude koje svim ovim danima, godinama i životima plaćamo da nam obezbede sve ovo što nemamo. A oni to neće, ili ne umeju, ili ne znaju. I ne daju da im se mešamo u posao, za koji ih, moram to još jednom da kažem, mi plaćamo.
Da li je uviđanje paradoksa bavljenje politikom?
Da li je upiranje prstom u stvarnost koja je pojela sebe bavljenje politikom?
Da li su bes i nemirenje bavljenje politikom?
Da li su i ovako drska pitanja bavljenje politikom?
