Sticajem (ne)srećnih okolnosti vremenski su mi se poklopila dva događaja: potpisivanje Protokola o narednim koracima u vezi sa poboljšanjem statusa prosvetnih radnika, posle čega se odustalo od štrajka, i završetak epske gradnje garaže u dvorištu. Iako, na prvi pogled jedna garaža i jedan Protokol nemaju nikakve veze, iz svega čovek po nešto nauči, jedno iskustvo proizilazi iz drugog, kauzalnost je neizbežna.
Garažu smo zidali tri meseca, od momenta kada je muž uključio računar za izradu projekta i proračun materijala (građevinski je inženjer), do trenutka kada smo zatvorili kapiju ispraćajući majstore iz dvorišta. Po svetu se višespratnice dižu za nepunih godinu dana, a nama je za četiri zida i krov trebala četvrtina tog vremena jer nema ljudi koje za taj posao možeš da nađeš. A i kad ih nađeš, moraš striktno poštovati njihove rokove i produženja rokova, pa čak ni smrtni slučaj koji nam se desio nije mogao pomeriti ugovoreni posao, jer onda gubiš uspostavljeni red i opet staješ na začelje kolone. Dnevnica našeg majstora je bila sto evra. Kafa sa pola kašičice šećera, piće i ručak su morali biti u tačno određeno vreme, a sva fizikala utovara i istovara je bila u porodično-komšijskoj režiji, jer on te poslove, kao vkv majstor, ne radi. Bušenje osam rupa hilti bušilicom smo platili tri hiljade dinara i treba da budemo srećni jer je to cena samo za nas, pošto smo prijatelji. Poslednjeg dana zidanja sam odvezla auto na pranje jer je bio u očajnom stanju od svega što je preturio i taj posao platila hiljadu dinara.
Naravno da smo bili na ivici živaca, ali sve se završi i mi sednemo da, konačno, popijemo kafu na miru kad pred mene iskoči tekst potpisanog Protokola. Pročitam i lepo vidim propast pred sobom. Dobro, kažem, ne znaš da zidaš, teško je i naporno, ali da pereš kola, to znaš. Opereš svakog dana u mesecu po troja kola i zaradiš obećanu platu, a mužu kupiš hiltija, svakog dana po osam rupa, i bog da nas vidi. I finansijski i mentalno. I statusno. Jer, bar će neko znati kakvu kafu piješ.
Nemam nameru da potcenjujem bilo čiji rad. Svaki je podjednako vredan. Ali…naši prosvetni sindikati potcenjuju baš naš rad, nas prosvetara koje treba da zastupaju. I to rade stalno ili bar onoliko koliko me sećanje služi. Kada sam počela da radim, postojao je jedan sindikat koji je uglavnom služio da ponabavlja zimnicu i hranu na otplatu, paketiće za Novu godinu i nije se baš isticao ambicioznim projektima. Danas ne znam koliko sindikata ima, svi imaju neka slično-različita imena, znam im predsednike i istaknute članove, pamtim sve oštre kritike u javnosti i obećanja, ali pamtim i prethodne protokole u kojima su pristali na sve. Kao da imaju po dva lica, jedno za javnost na televiziji, gde im je sve jasno i svaka im je na mestu, a drugo za pregovore u Ministarstvu. Uz to drugo lice ide i ruka laka na potpis. I dugoročna nevidljivost u danima posle potpisivanja.
E, pa mene bi bila sramota da posle svega što se desilo u prethodnom periodu, posle stravičnih tragedija, posle nasilnog prekida školske godine i besmislenih Smernica koje nam je prosledilo Ministarstvo, potpišem obećanja o povećanjima plata u januaru i decembru naredne godine, da poverujem kako će se od marta razmotriti pitanje preopširne školske administracije i prihvatim minimalno uvećanje koeficijenta za razredne starešine. Mene bi bila sramota, zato i nisam član sindikata, kao ni većina mojih kolega iz škole. Njih, međutim, nije sramota, mada ih nema ovih dana po televizijama da objasne kako su poverovali da će Vlada sve uraditi, samo da odnese tetki lek.
Ipak, u Protokolu piše kako će sindikati sve budno pratiti i kako ni jedna buduća Vlada ne može osporiti svete zaključke ovog sporazuma. Pitam se, samo, šta će biti kada se shvati da neka buduća Vlada ni ne haje za sve navedeno. Na koji način će se sindikati naljutiti?! Šta će reći svom članstvu?! Hoće li ćutati ili priznati da su nas izigrali po ko zna koji put. Hoće li ih tada biti sramota?
Ne treba nama sindikat i Protokol. Nama treba jedno nezavisno i stručno radno telo koje će promisliti o školstvu i doneti nacionalnu strategiju za narednih deset godina, nepromenljivu i neprikosnovenu za svaku nadolazeću vlast. Ta strategija treba da uključi apsolutnu promenu svih postojećih planova i programa, kao i resetovanje i osavremenjivanje načina realizacije tih programa. Treba da postavi precizne ciljeve i ishode obrazovanja koji bi bili jasni i deci, i roditeljima, i nastavnicima, i svakom ko sa školom u dodir dolazi. Od vrtića do doktorskih studija svaki učesnik u nastavnom procesu treba da ima potpuno utvrđen put i da zna šta mu naredna stepenica u obrazovanju znači.
Samo na taj način, prosveta će dobiti sve ono što joj nedostaje. Steći će sigurnost, dostojanstvo i povratiti izgubljeni status u društvu. Znaće se ko u školi može da radi i rezultati će biti proverljivi. Znaće se ko je za šta odgovoran i neće svaka školska odluka biti podložna preispitivanju, nestručnim komentarima i okretanju naglavce. Neće se postavljati pitanje: a šta je škola uradila…jer će se tačno znati šta škola radi, šta je njena dužnost i obaveza, šta je dužnost i obaveza roditelja, a šta je odgovornost države i čitavog društva. Škola će tako izaći iz pozicije nevidljivosti u koju je neprekidno guraju zaklanjajući se iza ispraznih fraza i političkih slogana.
Škola mora postati merilo svega jer će u pravilno postavljenom sistemu biti važnija postignuća dece od dnevnopolitičkih afera. Vratiće se poverenje i obrazovanje neće biti samo moralna satisfakcija koja te teši dok prenosiš džakove cementa kumeći bogom majstora koji je u pogrešnom ustrojstvu našeg društva postao vladar univerzuma.
Sve dok naši sindikati ne postanu svesni potrebe sveobuhvatnih promena, sve dok nas predstavljaju samo kao bednike koji od gazde prose dinar više, ja neću biti njihov član. Ne treba meni banka više. Treba mi sistem u kome mi neće padati na pamet kupovina kompresora za pranje kola i hilti bušilice.
