Kad malo bolje razmislim

Rano je jutro. Krećem na posao. Hladno je, umorna sam od juče, od prekjuče, od pre mesec dana. Vozim u tišini, pa uključim radio. Onda

  Često čitam negativne komentare u vezi sa nastavnicima i naravno da me povređuju. Slušam o lošim iskustvima. Vidim nekad i ogroman stepen razočarenja, čak

  Ne mogu da ćutim. Ne mogu da gledam kako u mojoj nastavničkoj kancelariji vlada muk, apatija, predaja, poltronstvo. To poltronstvo ne potiče od straha.

  Prošao je jedan od dana kada se svaka žena koja radi u prosveti oseća dodatno posramljeno. Prošao je Osmi mart. Jer tog dana, svaka

Poslednji su dani raspusta. Sve se obavilo i namirilo. Ritualno raspremanje kuće pre praznika, kuvanje po željama i običajima, dočekivanje dece i novo raspremanje i

Osamdesetih godina, kada sam ja bila srednjoškolka, izlazilo se u grad (tako smo mi zvali večernji izlazak) oko sedam ili osam sati. Povratak kući je

Uvek pričamo o tome kako škola ne sme imati samo obrazovnu, već i vaspitnu ulogu. Mada jedno bez drugog ne ide. Neodvijivo je. Hrama kroz

Ti si najbolja majka, najbolja žena, najbolja ćerka, najbolji radnik na poslu. Zašto? Zato što voliš svoju porodicu. Tvoja kuća je za primer. Ti raspremaš

Da li se od dece uči? Da, svakodnevno. Samo ih treba pažljivo posmatrati i slušati. Oni nemaju pritvornost odraslih. Impulsivni su i u tome leži

ProGlasi kako voliš život koji teče. Jer život se ne čeka. ProGlasi kako voliš mirna jutra u tišini. Ne želiš namrštena lica. Ona lažu da