Ona sada sedi iznad šoljice jutarnje kafe. Ćuti i gleda u prozor. U zeleno. To je smiruje. Njeno mesto.
Sprema se na put. Voli taj odlazak, ali nema uzbuđenja. Načas pomisli da bi odustala. Možda je bolje da ostane. Pokušava da se seti šta joj je ranije tu bilo zanimljivo. To bi je moglo pokrenuti. Ovako deluje kao rutina. Kao i svaki običan dan. Kao odlazak na posao. To počinje da je nervira. To je pesak u cipeli. Treseš, a zrnca se lepe za stopalo. Druge cipele nemaš. Moraš dalje.
A onda odjednom stigne u svojih osamnaest. Veče pred polazak na ekskurziju u Dubrovnik. Pet dana izazova. Danima već pravi planove šta sve mora poneti, kupuje, slaže kombinacije, spisak je sve duži i svaki put kada pomisli na polazak, struja joj je spusti iz glave i razlije po stomaku. Sve mora biti savršeno. Samo da dočeka taj dan, podigne kofer i izađe iz kuće.
Ipak, večeras je nervozna. Šiške joj ne stoje kako treba. Kvasi ih već treći put, namešta, ali one izmiču. Muči se sa viklerom koji ne zna da namesti i obećava sebi da je to poslednji pokušaj. Vraća se u sobu i razgleda odvojenu garderobu. Da li je sve predvidela? Preslišava se još jednom i razvrstava po krevetu. Slaže pantalone na bluzu, zatim na njih ogrlicu, vadi sledeći par, onda raspoređuje cipele, pa broji po danima i prilikama. Nešto fali. Nešto se ne uklapa, jer šta ako…Onda joj se učini da bi jedna suknja bila neophodna i apsolutno nosiva, ali nema ništa uz nju. Ide do maminog ormara, prolazi pored ogledala, skida vikler. Šiške su još gore. Izgleda kao pevačica šansona. Predugačke su. Ide po makaze. Sad mora da prođe kroz dnevnu, a tamo sede matorci, zavaljeni ispred televizora. Gledaju je kao nepogodu sa kojom se moraš pomiriti. Otvoriš kišobran i ćutiš. I ona prolazi pored njih kao da ne postoje. U stvari, neprijatno joj je njihovo prisustvo. Ne želi da deli buru u kojoj pliva. Secnuće šiške samo malo. Dok ide do kupatila, razmišlja gde će sedeti u busu, sa kime će biti u sobi. Zebe od mogućnosti da se to pokvari. Gde će biti on? Koliko daleko? Može li ga u svakom trenutku videti? Iznad lavaboa krati šiške. Prvo malo, ali makaze su tupe i krive liniju. Zatim ravnja s jedne i druge strane. Sve su kraće. Kada ih na kraju osuši, padaju na pola čela. Propast. Zove drugaricu, naoko je mirna, šali se na svoj račun, ali se jedva uzdržava da ne zaplače. Trpa stvari u kofer i vadi šnale. Staviće šnalu. Biće paćenica sa šnalom. Pušta najtužniju pesmu. Kleči pored gramofona i gleda u ploču koja se okreće. Zatim leže u krevet, ali da spava – ne može. Sve je diže, misli kao kaleidoskop, ruke nemirne. Samo da svane to jutro već jednom.
Vraća se u sadašnjost. U šolji ima još kafe. Otpija i kaže: nikad ponovo u osamnaest, ni po koju cenu. Ta razdražljivost i nervoza deluju joj nepodnošljivo. Ta tiranija trenutka za koji se misli da je presudan i toliko značajan, smešna je iz ugla njenog iskustva. Površnost. Smeta joj površnost.
Danas pred putovanje napuni kofer praktičnosti, plus dve-tri suknje za ipak. Sve je gotovo za sat. Seda u kola i odlazi. Jer, šta je bitno? Mir, sigurnost u dolasku do cilja, izvesnost. Mada, kada se vrati, na svim slikama je u istoj haljini. To joj jutros smeta. Tišina i ravna linija. Nema žara. Buktinja je zamenjena električnom grejalicom. Dobro je, toplo je, malo troši, ali nema pucketanja.
Ona jutros duva u pepeo i ne vidi da joj je lice postalo sivo. Uzima kofer i izlazi.
