Kad malo bolje razmislim

Osamdesetih godina, kada sam ja bila srednjoškolka, izlazilo se u grad (tako smo mi zvali večernji izlazak) oko sedam ili osam sati. Povratak kući je

Uvek pričamo o tome kako škola ne sme imati samo obrazovnu, već i vaspitnu ulogu. Mada jedno bez drugog ne ide. Neodvijivo je. Hrama kroz

Ti si najbolja majka, najbolja žena, najbolja ćerka, najbolji radnik na poslu. Zašto? Zato što voliš svoju porodicu. Tvoja kuća je za primer. Ti raspremaš

Da li se od dece uči? Da, svakodnevno. Samo ih treba pažljivo posmatrati i slušati. Oni nemaju pritvornost odraslih. Impulsivni su i u tome leži

ProGlasi kako voliš život koji teče. Jer život se ne čeka. ProGlasi kako voliš mirna jutra u tišini. Ne želiš namrštena lica. Ona lažu da

Smrt nije prirodna. Život jeste. Smrt bliskog bića uvlači nas u metafiziku. Krpimo, tražimo smisao, kopamo. Sahranila sam troje. Jedno pre sedam dana. I, čini

Ulazim u njegov dlan Kao u postelju od perja. Skupim noge do brade Zatvorim oči Ušuškam svaku prazninu Skočim iza ogledala.   A onda pretrnem.

Sat pre svitanja ulazim u Nepogrešivost tišine. Gusta je Upijam je kožom Dišem nečujno   Jutro je moj tajni ljubavnik Spremam se za njega Obuzdavam

Ne znaš ti ko sam ja Ja sam samo sebi ja Nije to greh Nije gordost Samo je istina   Misliš da je smeh radost