Da li je život dar?
Da.
Da li cenimo taj dar?
Ne.
Zašto?
Zato što smo ludi i bahati.
Jer…Sreća je dar. I tuga je dar. I bes je blagosloven. Tišina je dobra. Buka je čini još lepšom. Jastuk je mekan. Ruke ti taman pristaju. Tuđe rame je pored tebe. Ne za suze. Za smeh i radost. Za ćutanje i poglede.
Prethodna godina mi je bila teška. Sve minusni saldo. Nigde pravog puta, ni odmora. Svi ventili su se zatvorili od prevelikog piska, ključala sam i vrila u sebi, pretvarala stomak u sirće i lutala kroz gluve hodnike. Ustajala sam umornija nego što sam legla. I psovala što moram da ustanem. Što moram negde da krenem. Noge su mi išle unazad. Leđa se nisu savijala. Kolena su odrvenela.
Nemam šta da obučem. Onda pokupujem. Pa opet nemam ništa. Sve mi loše stoji.
Ne mogu da se našminkam. Nemam vremena. Kao. Ne mogu, jer nisam ni juče, ni prekjuče, ni ceo prethodni mesec. Ne mogu jer mi sve fali.
Ne mogu u društvo. A trebalo bi. Samo treba da pozovem nekoga. Ali mi se ne da. Jer treba da pričam, ali ne znam o čemu.
Treba da se okupam. Da. Voda je spas, ona isceljuje. A onda se istuširam na brzinu jer počinje serija. Koja me, u stvari, nervira, ali me mrzi da menjam kanal. Onda muž prebaci na fudbal, pa se posvađamo jer mi je dosta sporta. I sportskih komentatora, njihovih glasova i fraza. Sve se preseli na lingvistički nivo.
Onda mi je svejedno šta je za doručak. Samo iznosim, pa neka jede ko šta hoće. Ja obično neću ništa. Jer u ovoj kući nema ništa za mene. Svađamo se od kobasice, preko graška, dužine radnog vremena, kućnih obaveza i, naravno, dece. Sve preko zalogaja, usput se ujedamo, pa se smirujemo i obilazimo. Zatim ćutimo uvređeno. Pa ja plačem jer me niko nikad nije razumeo. On ćuti, ali mi smeta i što ćuti, jer bi neko, ko je moj, morao da zna da me uteši. A on ne zna i ja se već pakujem u glavi. Zamišljam teatralni odlazak iz ovog pustog doma i njegov bol jer me nema.
Povređujem sebe preispitivanjem u kome sam ja uvek kriva. Za sve. Za, baš, sve. Sve sam pogrešila. Na svakoj krivini sam promašila. A, sad je kasno. Nema povratka, nema isceljenja, nema popravnog. Treba samo trpeti. Izdržati do kraja i nestati sramno. I nečujno. Samo se iskrati. Istopiti. Ispariti. Bez znaka, natpisa, poštovanja i pamćenja. Izbrisati se sa liste. Izgrebati svaki trag.
A onda mi jednog dana zakazuju pregled. Ishod je neizvestan. Rezultati su za dva dana.
Vraćamo se iz ordinacije nas dvoje ćuteći, svako sa svojim duhovima. Ne gledamo se. Krijemo se po kući. Tišina je gusta. Nemam snage ni da se molim za srećan kraj. Verujem da je seme zla u meni, samo će ga sada otkriti i obznaniti. Gušim se u konačnoj predaji i čeznem za mirnim snom, ali me svaki zvuk diže, svaka grimasa je slutnja. Svrbi me levo oko. To nije dobar znak. Plakaću. Sanjam dva kučeta na pragu. Ko zna šta je to?! Ježim se i pokrivam preko glave.
Odlazimo kod lekara po presudu. Vučemo sebe i svoje senke, pričamo o bezveznim stvarima, obilazimo strah, pa se reči sapliću u stidu i propadaju.
Nalaz je dobar, ali mi to uveravanje ne oslobađa dušu. Samo je uvrne, pa izlazim, gotovo ravnodušno. Muž me čeka, ali se ne zagrlimo, jer su nam ruke otpale odavno. Sedamo u kola, svraćamo u market, izlistavamo obaveze.
Kada stignemo, ne ulazim pravo u kuću. Idem da pomirišem jasmin. Ta potreba me razvedri. Deluje mi kao sloboda. Saginjem se da pomerim busen trave i ugledam žbun divljih jagoda. Proviruju crveno. Berem ih, zrele i mirisne. Nežno ih hvatam da ne uništim ni jednu jedinu. Taman za jednu šaku. Uspravljam se preplavljena metaforom njihove pojave.
Dolazim do muža i kažem: zažmuri i zini. Za čas me posluša, pa otvori oči. Krijem šaku iza leđa. Smejemo se. Stojimo na dvorištu i jedemo jagode žmureći oboje. Ruka mi je crvena, usne su nam musave. Gledamo se konačno i znam da o prethodnoj godini više nikada nećemo pričati. Sve je on razumeo. Jer je moj. Moj čovek, u mom životu, na mom pragu, na ispravnom mestu, na dobrom putu.
Sve je dar. Samo ga treba naći. Setiti se. Nekad je vidljiv. Nekad namiguje. Nekad ga šutiramo. Često ne razumemo. Ali je lepo kada ga ponovo otkrijemo.
