Kolegu profesora iz Bačke Palanke je pretukao učenik. Danas su u tom gradu organizovani protesti. Ne rade škole. Podržali su ih roditelji. Sindikati su izdali saopštenje.
Danas je 10. maj, dva dana je posle ovog zločina. Provela sam sat vremena listajući izdanja raznih novina, čitajući vesti i reakcije. Sve su stare bar jedan dan. Dakle, to je bila vest, ali više nije. Pretučeni profesor, sa teškim povredama, bio je interesantan samo jedan dan. Poklopile su ga politika, stranački sukobi, život starleta i belosvetski ratovi. Čudno je to za zemlju koja se deklarisala kao borac protiv školskog nasilja. Čudno je to za školski sistem koji je ovu nedelju proglasio kao Nedelju sećanja i zajedništva (od čega, uzgred budi rečeno, nije bilo ništa, zaboravilo se).
Osim jednim suvim saopštenjem, Ministarstvo prosvete nije razmatralo ovaj slučaj. Niko od njih nije posetio profesora u bolnici. Niko nije dao bilo kakvu izjavu, nije osetio odgovornost da se obrati, da ponudi pomoć porodici. Niko se ovim povodom nije slikao za novine, pa makar i za potrebe lične promocije. A toga smo se nagledali u slučajevima nasilja po resorima vojske, policije i drugih uglednijih i, za državu, očito, važnijih resora.
Pitam, samo hipotetički, šta bi bilo da je profesor udario učenika. Da, to bi bilo nasilje. I profesora bi mesecima razapinjali na svim mogućim frekvencijama, oglasilo bi se sve što želi da ima svoje mišljenje, i stručno, i državno, i kuso, i repato. Ali, pretučeni profesor je samo kolateralna šteta, nezanimljiv je čak i tabloidima, kao što je nevažan i svom Ministarstvu.
Nevažan je i svojim kolegama. Jer, današnji protest u Bačkoj Palanci je samo ostrvo. Ostatak Srbije se nije preterano lecnuo. Ostatak Srbije apatično čeka, spreman za odstrel, nadajući se da neće baš njega. Ostatak Srbije je oguglao. On spremno trpi sve vrste agresije, stresa ih svakodnevno sa sebe i beži u svoj mali svet.
Jer…
Kada sam danas došla u školu, očekivala sam burne reakcije u vezi sa pretučenim kolegom jer svi smo složni u oceni da je stanje u školstvo očajno i da nas od nasilja samo bog čuva. I nas i decu. Svi smo ugroženi. Ali, prošla su dva časa i ništa. Muk. Ženski smo kolektiv, priča se o ženskim temama, još smo odmorni posle raspusta, veselo je. Na velikom odmoru pitam da li je neko čuo šta se desilo u Palanci. Čuli su svi. Kratko se sažaljevalo, uzdisalo, odmahnulo glavom, reklo par fraza i prešlo na svakodnevnicu. Kada smo krenuli na čas, u hodniku me sustiže mlada koleginica i kaže: „Hvala Vam što ste ono pomenuli, važno je da to, bar, pomenemo.“ Ušla sam u razred zahvalna na ovim rečima i poražena potrebom da one budu izrečene u ovakvom stepenu konspiracije.
Pa, drage kolege, Bačka Palanka jeste daleko. I pretučen je samo jedan profesor. Možda se to vama nikada neće desiti. Ali, ako se desi, da znate: bićete vest za jedan dan, žaliće vas usput uz sumnju da ste, ipak, negde krivi, izazvaćete interesovanja manje od poplave u Indoneziji, od predstavnika na Evroviziji kada je cela nacija diskutovala dan i noć. Prave vesti su za prave ljude. Pregledajte, zaboga, naslove. Videćete kako se kotirate. Bezvredni ste. I pristajete na to. Zašto?
