Šetamo već nedeljama. Protestujemo…i ništa. Vlast se pravi gluva i nema, a da stvar bude još gora, afere se nastavljaju, sve jedna gora i veća od druge, pljačka ogromnih razmera je u najavi. Ta ista vlast se protesta uplašila u početku, pratila ih je gromoglasnom vikom gomile analitičara, omalovažavanjem i dodatnim plašenjem onog naroda koji nema drugi izvor informacija osim nacionalnih frekvencija. Mali trzaj koji je učinio javni servis ne treba ni računati u uspeh, jer to, iz ove sadašnje perspektive, više liči na tikove izazvane nepogodom nego na promišljeni gest.
Sa druge strane je nemušta i bezidejna opozicija koja ne zna ni šta će sa sobom, a kamoli sa svima nama. Sakrila se iza naroda i ćuti, a ja ne mogu da verujem da je to ćutanje rezultat pijeteta prema narodu, već je više stvar nesposobnosti da se put u budućnost trasira. Oni i dalje, sramno i bezobrazno dele svoje redove i prebrajaju ko je tu pravi i ispravan, a ko je izdajnik, ko ima veći rejting, ko je išao da pregovara, a ko je bio principijelan, ko je desno, a ko je levo. Nastupaju po skupštini, dozvoljavaju da ih vređaju, pa i oni malo dobace preko plota…i to je sve. I sada, kada su protesti postali mlitavi, kada je naroda sve manje, na svako pitanje šta će učiniti, oni nemaju odgovor. Teše nas, tešeći sami sebe, kako su protesti već dali velike rezultate, samo treba istrajati, a mi ćemo već videti šta su oni smislili. Samo neće da se izleću. A onda nam juče stiže velika objava. Protesti će od septembra imati drugi format: opozicionari će početi da govore na protestima. Ma, nije valjda…A ko će govoriti? I kako? I šta? Ima li iko poverenja u te najavljene misli? Ja nemam.
Među tim opozicionarima nalazi se veliki broj onih ljudi koje bismo mogli optužiti da su nam ukrali živote i prokockali poverenje. Ono poverenje koje su od naroda dobili posle Petog oktobra razvukli su na svoje sitne šićardžijske interese. Ima nas koji pamtimo i to vreme. Ima nas koji možemo u cugu da nabrojimo bar nekoliko ljudi iz svoje okoline koji su nemoralno i bez ikakvih skrupula pogazili ono što su obećali, ne osvrćući se ni na čast, ni na obraz. Te iste ljude danas viđamo na protestima i koža mi se naježi od toga sa koliko bezobrazluka mogu da nas pogledaju u oči. Ne treba nikad da zaboravimo da su upravo ti ljudi najkrivlji za sve ono što nam se danas dešava, za svo ovo potonuće, siromaštvo, nasilje nad zdravim razumom, i sve, sve ono zbog čega nam život prolazi kao da nije život, već istrajavanje na ivici provalije. Da, oni su najkrivlji. Jer da su oni radili kako treba, da su od ove Srbije napravili ono što je narod Petog oktobra želeo i za šta ih je izabrao, ne bi nas zajahalo ovo što nas mamuza i davi već deset godina.
Neki ljudi kažu da se šetati mora, da se u protest ići mora, da nam nema druge. Slažem se. Bar malo dostojanstva da sačuvamo. Ali, ja neću više da glasam za manje zlo. Hoću da imam alternativu, da znam u koga gledam i kome sam dala poverenje. Neću da me mangupi i dalje varaju kao šibicari, do poslednjeg mog dinara i do granice strpljenja.
Zato predlažem da damo vlast studentima. Nema veze što nemaju iskustva. Nema veze što su mladi. Naravno, treba postaviti neke kriterijume. Ne mislim na prosek ocena, nisu nam potrebni štreberi, već oni zdravomisleći. Sa zvaničnih fakulteta. Neka to budu studenti koji su završili dve godine studija jer do tada su savladali metodologiju učenja, pa će znati gde treba da pročitaju i koga treba da upitaju kada nešto ne znaju. Naučili su da razlikuju pravi od lažnog autoriteta i da poštuju meritorno mišljenje.
Hajde da se tim mladim ljudima izvinimo za svoje neuspehe jer smo bili nesposobni, komotni i mutavi, da im se izvinimo za kukavičluk i sitne interese, pa da ih pustimo da oni stvore zemlju u kojoj će da žive. Znaće oni šta treba da rade. Što ne znaju, pitaće koga treba. Ali će bar imati snage da pokrenu lustraciju jer oni nemaju čega da se plaše i da se stide. Oni prošlost nemaju. Samo budućnost. I baš zbog toga će umeti i sa policijom, i sa vojskom, i sa poljoprivredom, i sa inostranstvom. Pravedni su, dobro informisani, i što je najvažnije, imaju duha. Možda će baš na taj način pokrenuti ovu ustajalu baru u kojoj nam života nema.
Istovremeno, svima koji su se bavili politikom u poslednjih trideset godina, zabraniti bilo kakvo političko delovanje. Ne mislim samo na visoku politiku, već na svaku, od inostrane do komunalne. Upozoriti studente da je svaki kontakt sa ovim ljudima toksičan i poguban. Neka traže savetnike na drugoj strani. A ima ih. I sa ovim jednim jedinim upozorenjem ostaviti te mlade ljude da nas povedu tamo gde smo mi nekad pošli, ali nikada nismo stigli.
