Pišem ovaj članak u danima kada Šabac žali žrtve velike nesreće na autoputu. Pišem ga sa tugom, besom i strahom. Tuga me prati, za bes se izvinjavam, a strah ćemo podeliti.
Vozač se uključio na autoput u pogrešnom pravcu. Poginuo i ubio još troje. Četvrtom život visi o koncu. Samo dan kasnije, stižu vesti o još nekoliko istih uključenja, stižu snimci, svi su u neverici, pitaju šta se dešava, rađaju se različite teorije. Svi su krivi, od sistema, preko saobraćajnih inženjera i projektanata, pominju se društvene mreže kao inspirator različitih izazova, ali se previđa jedan naročito bitan faktor. U stvari, dva. Ali, krenimo redom.
Da biste se upisali na kurs za vozača, neophodno je da završite osnovnu školu. Ovaj propis nije sporan. Sporno je to kako se kod nas završava osnovna škola.
Osnovna škola je obavezna. Nema ponavljanja, popravnih ispita, zadržavanja onih đaka koji bi, po meri ličnih sposobnosti, mogli usvojiti elementarne veštine. Neki nastavnici su odavno odustali od jedinica. Obeshrabreni su činjenicom da na ispitu, na kome nema padanja, đaci u avgustu znaju manje nago u junu. Neki su odustali trpeći pritiske sa strane, vertikalno sa vrha, ili horizontalno od kolega, komšija, prijatelja. Na maturskom ispitu je dovoljno pojaviti se. Bez obzira na broj bodova, dobija se uverenja da je „učenik pristupio ispitu“.
Svake godine osnovnu školu završi na desetine učenika koji ne znaju ni da čitaju ni da pišu. Broj funkcionalno nepismenih, onih koji znaju da čitaju, ali nemaju pojma šta su pročitali, u drastičnom je porastu. Ali, svi mogu postati vozači. Stekli su zakonski osnov. Postavlja se logično pitanje: kako su savladali saobraćajne propise i na koji način će razumeti ponašanje u saobraćaju.
Decenijama prosveta upozorava na očajno stanje u školama. Ukazuje na loše programe, inkluziju koja ne radi u stvarnosti, već se vodi samo na papiru, nedostatak kadrova, nazadovanje na svim poljima obrazovnog sistema. Na sve to dobija ignorisanje i prebacivanje fokusa na plate, kratko radno vreme i raspuste. Dobija uvrede i besne lajkove. A suštinskog pomaka nema, bar u opštem konsenzusu da problem postoji i da se on mora pod hitno rešavati. Zato imamo ubice na putevima. Zato imamo kursiste na važnim pozicijama, od medicinskog osoblja i vaspitača, do policije i nekih zanata. Život nam bukvalno visi o koncu!
Osim škole koja po važećim zakonima proizvodi nepismene vozače, tu je i opšta klima nasilja. Ona postaje najjača u javnom diskursu. Odzvanja svuda. Postaje obrazac ponašanja. Pristojan svet se sklanja, zgražava se, osuđuje i ćuti. Jer može postati žrtva.
Saobraćaj je deo svakodnevnog života i u njega se nasilje preliva nekontrolisanom brzinom. Svakoga dana bi svako od nas mogao izdvojiti epizodu u kojoj je nastradao ili bio svedok nasilnika na putu. Pravda je selektivna. Besna kola, zatamnjena stakla, posebne tablice, zvučna imena nisu policiji interesantna. Osim kada načine veliki belaj. Ali i tada im se gleda učiniti. Kazna se pocepa, sudija se seti nekog amandmana, advokat je blizak kome treba i stvar nestane. Ako uz nasilnike uključimo i naš mentalitet koji se propisa drži samo onda kada ga posmatraju, koji smatra da je sve dozvoljeno ukoliko te niko ne vidi, koji se obaveštava o radaru preko aplikacije, gazi punu liniju, pretrčava kuda mu je bliže…dobijamo crnu statistiku smrti u saobraćaju.
Vratimo se školi. Ona leči i od nepismenosti, i od nasilja, i od gluposti. Ako je prava. Ona kaže da se tvoja sloboda proteže do granice tuđeg. Nemaš prava da ugrožavaš drugoga zarad ličnog hira, potrebe ili kompleksa. Ona kaže da propisi postoje kao osnova civilizovanog društva. Tu su da štite. Poštujemo ih i pridržavamo ih se u svakom segmentu, a ne samo u situaciji kada smo šibom ili kaznom naterani.
Od škole sve počinje. Tu je uzrok svih naših problema. Što pre budemo razumeli, biće bolje. Kuća stoji na temelju. Naš je opasno uzdrman. Iz zidova se izvlače cigle, od prašine ne vidimo suštinu. Ginemo i ginućemo sve dok nepismene i nasilne ne dovedemo u red.
