Evo šta mi se desilo pre neki dan. Osetih svu silu antivakserskog napada na sebi. Bilo je to ovako.
Odlazim kod rođaka koje dugo nisam videla jer žive u jednoj stranoj zemlji. Intelektualci su svi u kući, računajući i decu, otišli odavno jer bi ovde živeli na prosjačkom štapu. Malo su putovali, kratko svratili ovde, pa se vraćaju. Iznenađena sam kako putuju u ovom vremenu zatvorenih granica, pa se prevarim i pitam ih:
- Vakcinisali ste se?
- Nismo i nećemo. Niko od nas u kući.
Ton postaje preteći. Pitam ih kako prelaze granice, a onda slušam kako je to lako i koliko košta negativan test, potvrda o vakcinaciji, gde se sa tim može, a gde je teško. Vidim da sam zalutala i tražim spas:
- Kako su deca? Šta rade?
Ne dobijam odgovor. Nisu me čuli jer su oboje u žaru potrebe da mi ispričaju zašto ne žele da se vakcinišu, kakva je to prevara, koje sajtove oni prate, gde nas sve lažu, kakvoj opasnosti se svet izlaže, koliko je špijunaža uhvatila maha, koji je optimalni broj ljudi na Zemlji, pa je potrebno prorediti. Pozivaju se na autoritete (nikad čula) i na oca drugarice njihove ćerke koji baš poznaje nekog važnog, a taj zna šta iza svega stoji (kliše). Saterana sam u ćošak, ćutim i klimam glavom, ne smem ništa da dodam i čekam da prođe. Ali, kako vreme prolazi, oni se sve više raspaljuju, jedno obavezno stoji dok mi objašnjava, a drugo tercira. Lepo vidim da u ovoj sceni fali samo lampa i ventilator, pa da nas potpiše Kusturica. U nekom momentu se vadim na stare roditelje koji me čekaju i odlazim sa totalnim trovanjem mozga i svih vitalnih funkcija, uzimam med i vodu da se povratim od šoka, pa sednem da se odmorim. Međutim, u glavi mi neprekidno odzvanjaju iskidane rečenice, još čujem bes i ogorčenost, pa se pitam gde sam pogrešila. Onda mi majka, u pokušaju da me uteši, reče da su i oni doživeli isto. E, tu pobesnim načisto.
Dakle, šta imamo? Imamo žilavu epidemiju, ponuđene vakcine, nas koji smo ih upotrebili, što zbog sebe, što zbog drugih, i one koji odbijaju da ih bodu neispitanim sredstvima. I sad mi ćutimo, ili objašnjavamo, ali sve bezuspešno. Ako ćutimo, napadaju nas, ako objašnjavamo, oni se pozivaju na svoje pravo da odlučuju o sebi, svom telu i duhu. Za to vreme, mi nemamo pravo ni na telo, ni na duh jer smo zatvoreni, sprečeni da živimo normalno, uplašeni za sebe i decu. Kad se pomenu neke propusnice ili olakšice za vakcinisane, oni se osećaju diskriminisano. Oni su nosioci prave istine i baklje oslobođenja od zavere, a mi smo zavedeni. Pa hoće da nam objasne. A neće da nas puste. Kao na nekoj seoskoj svadbi kad pijani teča uzme muziku i zajebava sve svatove, jer je on bogati džek, a ostali su praziluk koji ne razume svu lepotu beskonačne gare.
I šta još imamo? Imamo uvređeni krizni štab. Koji nam je sve dao i objasnio, a mi, kao goveda, ništa nećemo. I sad neće ni oni ništa. Zainatili se, pa ćute. Naštimaju brojke, namršte se, ali avaza od njih nema. Samo optužbe, apeli u najboljem interesu naroda, u mere ne veruju, neće da se petljaju, predaja nije opcija. Sve su uradili. A to što su nam menjali istine po potrebi političke kampanje, sluđivali nas raznim pobedama, zatvarali na četrdeset dana, vozali respiratore, zidali kovid bolnice kao avione, a ispred ambulanti ostavljali vojne šatore da pod njima kao stoka čučimo po više sati dok nas ambulantna milost ne pogleda, ne propusti kao dvestotog za taj dan i dovede pred lice lekara izbečenog od umora? U to štab ne meće svoje prstiće. Samo od lekara napravi državne neprijatelje, optuži ih za izdaju, nestručnost, ispljuje njihove peticije i udruženja, zameri im da se bave politikom. Opet se uvredi. Jer im niko ne veruje. Taj isti krizni štab je narodu ponudio sve četiri vakcine, sve koje se nalaze na svetskom tržištu. I narod ništa. Neće ni jednu. Prevideli su samo jednu činjenicu koja se tog naroda tiče. Prevideli su da žive u zemlji gde je više do polovine ljudi funkcionalno nepismeno, gde četvrtina ima završenu samo osnovnu školu, gde su i fakulteti upitni, i doktorati, a o digitalnoj pismenosti se ne sme ni govoriti. Ne znam kako su očekivali da će se narod sa ovakvim kompetencijama opredeliti za bilo šta, osim da posumnja u dobre namere štaba i da se seljački zapita šta se krije iza svega. Zamišljam situaciju kako porodica iz neke vukojebine uz ručak razmatra da li da uzme vakcinu proizvedenu po tradicionalnom receptu ili savremenu rnk varijantu, a onda starešina kuće presudi u korist braće sa istoka jer nam zapad nikad nije dobro mislio i samo nam je o glavi radio. Bila bi to dobra scena za Nadrealiste.
I šta nam sad ostaje? Samo gerila. Moramo se sami organizovati, pa se odbraniti od agresije nevakcinisanih i kriznog štaba koji se uvređen zaledio nad činjenicom da je narod jedna marva velika, pa neće svoje živce da troši na njega, već će se okrenuti ekonomiji i gledati od čega se živi.
Ako je pravo nekih ljudi da se ne vakcinišu, ne nose maske, ne štite druge od sebe, onda i mi imamo neka prava. Hajde da ih sprovedemo tako što nećemo ići kod nevakcinisanih prijatelja u goste, kod nevakcinisanih frizera, kozmetičara, automehaničara, lekara, nećemo slati decu na časove kod nevakcinisanih nastavnika i vaspitača, nećemo ulaziti u kancelarije, ni stajati na šaltere nevakcinisanih službenika, ni kupovati u radnjama gde rade nevakcinisani prodavci ili sedeti u kafanama gde služe isti takvi konobari. Dakle, bojkot. Kako ćemo znati ko je ko? Lako. Bedževi su jeftini, a znaju da budu vrlo efektni.
Sada se neko sigurno pita šta će biti ako se neko folira. Naravno da svako može da laže, da kupi bedž. Može, ne treba da budemo policija. Zamislite samo kakvo je to licemerje kada nećete da zavrnete rukav, a prodajete se kao da jeste. Onda niste samo protiv zdravog razuma, već ste i lažov. To je dijagnoza, a ne stav.
Dakle, bojkot.
Iako je ružno staviti etiketu na sebe jer to budi ružna sećanja na žute trake i obeleženost svake vrate. Iako je stupidno i odvratno reći prijateljima da ih izbegavaš namerno. Iako nismo vaspitani da vršimo prisilu bilo kakve vrste. Iako smo demokrate koje veruju u slobodu izbora. Iako uvažavamo različitost i tuđe mišljenje. Iako će krizni štab sebi pripisati svaku novu vakcinu i iz uvređenog postati misionarski. Iako…sve što vam padne na pamet…
Bojkot. Jer je prevršilo. Pijani teča neće pustiti muziku zato što misli da je dosta, niti će ga odobrovoljiti krizni svadbeni štab. Ne. Guslaće do jutra. Treba samo otići i ostaviti ga samog, pa će mu entuzijzam splasnuti. Samo otići, tiho i bez prepiranja. Ustati i otići na neko drugo mesto gde važi sve ono što smo naučili kao vrednost i istinu.
