Za ovu priču je nevažno šta je za vas prva asocijacija na jutro. Da li je to mir i tišina, lagano ustajanje i utabana staza do šporeta da se skuva kafa, ili gužva, trčanje po kući, oblačenje uz obavezno traženje nedostajućih delova garderobe i sazivanje dece da se pridignu iz kreveta i da se već jednom krene? Bitno je da ste navikli da, čim ustanete, uključite TV. Navikli ste na jutarnji program. Na to da čujete bar pet puta vremensku prognozu, gde je zastoj u saobraćaju u Beogradu, iako niste iz Beograda, kako je pukla cev u Pirotu, iako niste iz Pirota, zašto je setva i ove godine problematična jer kiše uvek ima premalo ili previše, iako niste poljoprivrednik, i tome slično. Spremate se za dan okruženi ljudskim temama, nekad čujete nešto i za svoj grad, obično nešto potpuno nevažno i snimljeno na nekoj lošoj lokaciji, ali ulazite u svet opušteno, praćeni pričama koje vas ne opterećuju.
A onda se lagano i lukavo u sve te programe uvukla politika. Shvatila je ona da je to vreme pogodno. Između servisnih informacija, na samom početku, počeli su se uvlačiti nekakvi analitičari da nam tumače šta treba i na koji način da pročitamo u novinama i kako to treba da razumemo. E, kad je prošao taj prvi nalet, kada smo to progutali, svi ti analitičari su preplavili naše živote i, umesto da čujemo koja linija beogradskog prevoza jutros ne radi, dobijamo jutarnju dozu pravog mišljenja. Desilo nam se to vrlo perfidno.
Svaka televizija koja drži do sebe nabavila je svoje dežurne analitičare. Svi oni, svakog bogovetnog jutra, pričaju, objašnjavaju, tumače, otkrivaju, svađaju se, poručuju, šokiraju. Kao da žive po tim televizijama, vade ih iz vitrina, malo preglancaju, presvuku, pa hajde pred kameru. Neki se i ne presvlače, već u istom duksu guslaju celu sezonu. Nekad je, na nekim programima samo jedno lice, a nekad ih je toliko da ne mogu ni da posedaju, već im voditelji ustupaju mesto, pa sve izgleda kao sofra na seoskoj slavi u sitne sate kada se najuporniji gosti podnapiju, pa se dohvate politike.
Naravno, kako to već biva kod nas, narod se izdelio po televizijama prema političkom ukusu, pa svoju dozu pravog mišljenja uzima isključivo iz svog tabora, a ako pogleda one druge, to čini samo zato da bi se zaprepastio i zgadio nad njihovim glupostima i izdajama. Tako smo mi od jutra postali politički pravilni.
Dijapazon tema koje se otvaraju i bistre do podneva, jer jutarnji programi su prestali da traju do deset sati, ogroman je. Tu su prevare i malverzacije, ubistva i zavere, državni udari sa primerenom dozom histerije, ekonomske analize uz upotrebu monetarne retorike i skraćenica be de pe, dži di pi, i slično, belosvetskih zavera protiv našeg naroda, izbora u susednim državama i procena stabilnosti, sa osvrtom na globalnu geopolitičku sliku, istorijskih osvrta od kosovskog boja, američkog građanskog rata, sarajevskog atentata, do novijih vremena, lingvističkih situacija, uz dokazivanje da je samo srpski jezik onaj pravi i autohtoni, porodičnih zakona, zlostavljanja, sumarnog broja ubijenih žena po glavi stanovnika, podsticaja poljoprivredi i gigantskih infrastrukturnih projekata. U sve teme se ubacuju i kritike na račun onih koji ne tumače pravu istinu na pravi način, praćene šizofrenim fotografijama prekršilaca, lascivnim detaljima i uvredama.
I tako mi ujutru, tek probuđeni, nespremni i bez garda koji zauzimamo, nažalost, malo kasnije, ulećemo u ovo ludilo jer smo navikli da uključimo TV čim se pridignemo. Navikli smo da nam iz bekstejdža nešto priča, da se uključimo u svet i pustimo ljude u svoj život. A ti ljudi koje puštamo i nisu ljudi, već komesari za pravilnost mišljenja. Oni nas truju od rane zore i mi izlazimo iz kuće već prepunjeni strahom, mržnjom, već smo iznervirani jer nam oni drugi kvare nešto, pošto su glupi, zli, ološ i izdajnici. Naša današnja televizija mora jasno da nam kaže koga moramo od zore mrzeti, ko nam je pokvario još jedan dan, ko se isprečio na našem svetlom putu ili se sprema da to uradi. Ne sme niko otići u novi dan, a da nema pravo mišljenje, da ne zna tačno koga treba pljunuti.
Na ulicama ujutru više nema nasmejanih i svežih lica. Svi su zbrčkani, zategnuti, namršteni, rasejani. Svi su ustali sa sopstvenim brigama, a onda su dobili od tumača sa televizije i državne brige. Svi mrze čim izađu iz pidžame i uđu u cipele za napolje.
I zato, ja čeznem da jednog jutra ustanem i na televiziji čujem kako je pukla cev u Barajevu, ili se u Smederevu organizuju letnje omladinske igre, kako u Crniću funkcioniše žensko zavičajno društvo, a maline opet podbacile u rodu. Jer dok to slušam, mogu mirno da se bavim sobom, da planiram svoj dan, da u sebi grdim svoju neposlušnu decu, da se posvađam sa mužem, da razmišljam šta ću za ručak i kada ću se videti da drugaricom. Želim da izađem na ulicu opušteno, bez osećaja da su oko mene neprijatelji i banda koja rovari i radi mi o glavi, pa mi neće nikad biti bolje. Sve te političare koji nas od jutra spopadaju, mi krvavo plaćamo da se bave državom i njenim problemima jer treba da nam je dobro i ugodno. A oni su nam zaseli na grbaču i objašnjavaju nam i truju nas zorom ranom jer svoj posao ne znaju, pa se prenemažu lično, ili preko svojih analitičara, da nam dokažu da se oni satreše, ali ih banda ometa, kako ova današnja banda, tako i ona iz prošlosti od bizermana. E, kada takvima ukinemo pravo da gostuju u jutarnjem programu, kada ih nateramo da rade posao za koji ih plaćamo, ako znaju, a ako ne znaju da ih zamenimo drugima, pa da oni lepo puste mene da ja mislim šta hoću i da procenjujem njihov rad, biće nam bolje. Nemate pojma sa koliko sreće bih danas slušala zašto danas neće saobraćati autobus 37, već samo linija 37 l, iako ne živim u Beogradu i baš me briga kao funkcioniše beogradski gradski prevoz. Tada bih znala i osećala da je moj život samo moj, da ja idem jutros da radim svoj posao i da se bavim svojom decom, da ću primiti svoju platu i potrošiti je, bez straha da je sutra neće biti. Kada budem slušala koliko je posla imala beogradska hitna pomoć, znaću da je život ponovo normalan.
