Pripadam onoj grupi ljudi koja prati vesti, čita novine, nedeljnike, gleda političke emisije, sa nadom da će mi tako biti lakše i opsesivnim strahom da ću nešto propustiti. Volim da mi je sve jasno. A kod nas kao na vašarskom ringišpilu! Uskovitlano, samo se kulise menjaju, doduše, ne mnogo. Ne cene nas baš toliko da prave nov dekor, već onaj stari malo prefarbaju, dodaju po koji drečav ton, koliko da zasene masu, i hajmo ispočetka.
Godinama već gledamo i slušamo isto: borbu malenog miša protiv nepravednog monstruma, koji istom tom mišu ne dozvoljava da se transformiše u bilo šta drugo, veće i značajnije u carstvu životinjskom, a on i pored toga raste, uprkos svemu, samo se monstrum pravi lud i neće to da primeti. Onda se miš naljuti jer ga i kod kuće sapliću, pa istorijski rikne po mafiji, izdajnicima i ološu svake vrste. U ovaj basnoliki svet se uklapaju sve ekonomske, kosovske, političke, verske, policijske, medijske, vakcinalne i druge priče.
Godinama unazad mi slušamo jedno isto. Televizija nam se pretvorila u beskonačne sednice agitpropa. Od jutarnjeg programa koji bi trebao da bude informativan i kolažan, ostala je samo još vremenska prognoza. Neki ljudi od jutra do mraka, bezbroj ljudi po ceo dan, i tako godinama, nešto priča, tumači, svađa se i nadmudruje. A teme su iste, samo malo modifikovane, već prema obliku koske koja nam je bačena.Tako smo mi postali stručnjaci za ekonomiju, pravosuđe, međunarodnu politiku, oružje, špijunažu, medicinu u najširem smislu, a u poslednje vreme naročito smo dobri u imunoligiji.
Međutim, jedne teme nikad nema. Nema dece.
O deci se priča na nivou incidenta, u situacijama nasilja i diskriminacije, i to samo ukoliko je slučaj medijski interesantan. Ako je priča mlaka i dnevno obična, nema ništa ni o tome. Jer kad bismo ove slučajeve pratili kao što pratimo svaku reč međustranačkog dijaloga, bilo bi onoliko materijala.
O deci u školi, i o deci u vrtićima, i o deci na fakultetima, nema ništa, osim ako su otrovani, prebijeni, uskraćeni, ili kad polažu neke mature, pa im policijska patrola prati isporuku testova. Ima škole i pred prvi septembar kada se jato psihologa skupi da objasni roditeljima kako da ih pripreme za prvi dan škole, i opet policije da obeća veću sigurnost na pešačkim prelazima. Već trećeg septembra nema više nikoga. Ponovo će se pojaviti sredinom juna da kažu kako je matura veliko iskušenje, pa da opet objasne roditeljima kako da se ponašaju, u smislu da deca ne idu gladna, da ponesu flašicu vode, da se dobro naspavaju i da ih oslobode od stresa. Od dvadesetog juna opet nema više nikoga, osim ako ne budu pokradeni testovi, pa se priča seli u detektivske vode. Ako se prilikom krađe deca još i pobune, prikazuju ih dva dana, a onda od toga naprave stranački prekoplotski šou, sa psovanjem i udbaškim prepucavanjem.
Za vrtiće je rezervisano samo trovanje, batine i cena mesečne naknade, opet sa galamom ko je davao ili će davati više. I to traje najviše dva dana.
O studentima nema gotovo nikada reči, osim kratkih vesti kada počne upis, a i to se isprati kao vodostaj na rekama u vreme suše. Niz brojeva, ravnodušni ton i dosta. Fakulteti dobijaju veću minutažu kada su teme plagijati, bespravna gradnja ili neposlušnost i lajavost nekog od profesora. O deci se ne priča, kao da ih nema po tim zgradama.
Potpuno odsustvo suštinskog interesovanja za školovanje naše dece traje već decenijama. O tome se ćuti, iako svako u svojoj kući, sa svojom sopstvenom decom završava neke škole i stalo nam je svima, i te kako nam je stalo, da nam deca budu uspešna. Znamo na sopstvenoj koži da tu nešto ne štima, da smo često začuđeni, ili šokirani, ili nemoćni pred školskim programima, propisima i organizacijom svega toga. Diskutujemo sa prijateljima i drugim roditeljima, nekad nešto procuri i u javnost, ali se sve brzo smiri kao kad u mirnu vodu ubacite kamenčić. Nastavljamo po starom, nezadovoljni i uplašeni, tvrdoglavo tražeći od dece da uče i da se ne prenemažu bez potrebe. Jer nije ni nama lako. Jer mi moramo da zaradimo. Jer je ovaj svet tako neuređen i nepravedan. Jer nismo raščistili pitanja od šireg političkog značaja. A još je i pandemija.
Izgleda da smo mi našu decu odložili na neko sigurno mesto dok sve ovo ne prođe, dok ne rešimo pitanja BDP-a, S proteina, Kosova, međustranačkog dijaloga, Jovanjice, Krušika, svih onih koji nas ubeđuju da nam je odlično i da nas vode u svet bez Nevolje.
Zaprepašćeni smo koliko naša deca ne cene školu, koliko ne čitaju, koliko ne znaju i ne cene obrazovanje. Onemoćali smo od ubeđivanja da je učenje potrebno, a obrazovanje neophodno. Na njih se to ne prima. A lepo smo im rekli. I kaznili smo ih. I oduzeli smo im telefon. I pitali smo ih: pa šta ti misliš sutra. Sve smo uradili. Platili smo i privatne časove. Objasnili smo im koliko se mi sami mučimo, pa ako moramo mi, ne moraju oni. A oni opet ništa.
Ne treba decu da krivimo za sopstvenu glupost. Dozvolili smo da nam prodaju maglu godinama, zabavljajući nas praznim pričama, odvlačeći nam pažnju sa onoga što je bitno. Postali smo robovi države koja ne postoji, jer da postoji, ne bismo mi rešavali pitanja kriminala, budžeta, diplomatije i autoputeva, već bismo bili samo informisani. Postali smo jalova publika palanačke predstave koju nedorasli glumci ne umeju da odigraju sami, nego im mi dosviravamo, smatrajući da će se tako komad dovući do kraja, a mi otići lepo svojoj kući. Ali, ne biva. Nema kraja, oni nam ne daju slobodu, jer tek tada će se videti da osim pozorišta ništa više ne postoji. Sve se srušilo i zaraslo, razbolelo se i otišlo.
I zato, ne treba niko od nas više nikada, ali nikada, od ovog momenta, da naseda na ove prefidne igre. Samo tako ćemo spasti glavu, a sa njom i sopstvenu decu. Treba da se bavimo samo svojim životima. I da tražimo od te države da radi posao za koji je plaćamo, a nas da ostavi na miru, da nam siđe sa grbače i televizije.
Kada u udarnim terminima budemo razgovarali o školi, kada se zainteresujemo šta deca uče i gde uče, šta im je za život potrebno, kada o tome budemo pričali i sa njima i sa prijateljima, deca će shvatiti da je to važno. Deca uče gledajući nas. A gde su mogli da vide i čuju da je škola bitna i da su svi za to zainteresovani? Koga su skoro videli sa knjigom, bez telefona i daljinskog upravljača?
Na našim televizijama ne postoje više dečije emisije, ne emituju se crtani filmovi. Ne postoje više dečiji časopisi i dečije rubrike u ozbiljnim novinama. O deci se ne priča, ona su ostavljena za neka bolja vremena, a mi ćemo tamo navratiti kad sve Nevolje rešimo i odbranimo Kosovo. Kad ih se budemo setili. Do tada ćemo ih koristiti kao statistiku i predizborni materijal. Problem je samo u tome što deca rastu, pa ćemo u to neko vreme naći sebe same, izbečene i izbezumljene, bez pravca i cilja.
