Ti si najbolja majka, najbolja žena, najbolja ćerka, najbolji radnik na poslu. Zašto? Zato što voliš svoju porodicu.
Tvoja kuća je za primer. Ti raspremaš i uživaš kad spustiš krpu, a sve blista.
Uvak imaš ručak. U određeno vreme. Postavljaš uredno i propisno jer se deca uče redu od malih nogu. Porodica se okuplja oko stola. Nedeljom je tu supa, nešto iz novih recepata ili jelo za koje treba celo pre podne, kolač. Nedelja je poseban dan. I svaki praznik, takođe.
Za slavu mesiš deset vrsta kolača. Sečeš ih uz lenjir. Ne staješ tri dana. Ne poručuješ ništa. Samo domaće. Slava se mora poštovati. Mesiš i slavski kolač. Zajedno sa decom ga ukrašavaš i uživaš.
Ti si uvek tu za svoju decu. Ti si im najveća podrška. Svako vreme je njihovo. Razvijaš se sa njima. Rasteš sa njima. Putuješ sa njima. Kada si na poslu, ili se zadržiš u gradu, grize te savest jer se ne posvećuješ deci dovoljno. Znaš sve njihove probleme, pratiš ih iz senke. Čitaš literaturu. Koriguješ greške koje su uvek samo tvoje. Obezbeđuješ sredstva za sve izdatke. Za decu ne sme da fali. Nikada ne isključuješ mobilni. Mogu te zvati u bilo koje vreme.
Znaš sve što radi tvoj muž. Razumeš njegove poslovne dileme. Spremna si da ga posavetuješ i da se povučeš kada je to potrebno. Uvek si doterana i strogo vodiš računa o kilaži. Nikada o njemu ne govoriš ružno. Kada si ljuta, čekaš da on izađe iz gužve, pa tek onda reaguješ. Nisi ti za svađu. Nikada ne počinješ rečenicu sa ja. Ne optužuješ ga. Obrazlažeš kako se osećaš. Ne psuješ. Znaš gde mu stoje stvari. I alat. Podsećaš ga da ponese potrebne stvari.
Roditeljima ispunjavaš sve želje. Imaš vreme samo za njih. Obilaziš ih redovno. Pronalaziš im hobije i biraš literaturu. Ne čuješ opomene, ne haješ za džangrizanje.
Ti voliš svoju porodicu. Izašla si iz sebe da bi zaštitila njih. Pretvorila si se u ljubav.
A onda jednog dana ne možeš da se vratiš u sebe. Telo ti se dovoji od duše i od potreba. Živiš po automatizmu koji ti se nameće. Strah ti postane veći od želja. Plašiš se šta će biti sutra. Zgrčiš se u očekivanju nevolje. Sediš i čekaš da budeš potrebna. A dani pred tobom nestaju. Onda se plašiš što ti dani nestaju. Brojiš koliko ti je preostalo.
Glancaš i sređuješ. Pokušavaš da svet oko sebe učiniš dovoljno prihvatljivim. Ali on postaje sve prljaviji i uži. Ne možeš da sedneš, a da ne vidiš neku nesavršenost. Skuvaš kafu, sedneš i ugledaš fleku na podu, ili paučinu na polici. Ustaneš i izbrišeš. Izađeš iz sobe u kojoj se pomerio stočić. Kažeš: nema veze, ali se posle nekog vremena vratiš da ga namestiš. Stojiš nasred sobe i gledaš šta još nije gotovo. Ne vidiš ništa. Ali i dalje stojiš. Prošetaš još jednom. Vratiš se po drugi put do šporeta da proveriš je li isključen. Staviš naočari da proveriš čistoću. Još jednom iscediš krpu u sudoperi. Pokupiš preostale kapi.
Tupa si. Ne želiš ništa. Ništa ti se ne jede. Jedeš kada je vreme za to. Stojiš ispred rafa u prodavnici da bi sebi nešto kupila. Nešto što voliš. I ne znaš šta. Ne znaš šta voliš. Kupiš ono za šta se sećaš da si nekad volela. A onda zaboraviš da ga pojedeš.
Prestaneš da pričaš jer je tvoja priča smor za druge. A nema ni potrebe. Jer, što više prićaš, svesna si da nisi ništa rekla. Kusur od reči uvek je veći od ispričanog. Talog je sve dublji.
Ne plačeš. Kamen si. Ti samo čekaš. Čekaš da budeš potrebna.
Ne smeš da pustiš muziku. A želiš. Sećaš se da ti je uz muziku lepo. Ali ipak sediš u gluvoj sobi. Plašiš se da se ne opustiš previše. Plašiš se da posle opuštanja sledi preokret. A ti nećeš biti spremna.
Svako veče se kupaš detaljno. Jer sutra možda nećeš stići. Možda se desi nešto neočekivano. A ti si navikla da si uvek doterana.
Dobra si samo u akciji. Uvek si u niskom startu. Ne odmaraš se popodne. Ne dozvoljavaš sebi da prilegneš jer ti šiba adrenalin i srce hoće da iskoči. Odležiš bez griže savesti samo kad zakačiš grip koji je lekarski potvrđen. Ni tada ne dozvoljavaš da te služe. Možeš sama sebi da skuvaš čaj. Ili očistiš pomorandžu. Ili skuvaš supu iz kesice.
Vikendom se budiš u četiri. Kuvaš kafu i čitaš. Sama, u tišini. Samo tada uživaš. U osam si na zbornom mestu svoje ljubavi.
Ti znaš da se tvoj svet raspada. Ili da ga možda više i nema. Ali nemaš kopču da ga sastaviš. Svet postoji bez tebe. Ti mu samo služiš. I postojaćeš samo dok mu služiš. Nemaš više snage da sastaviš sebe sa njim.
Izgubila si JA. Utopila si se u MI. Ostalo ti je na kraju samo VI.
