Najveći problem koji mi kao narod imamo je kratko pamćenje i odsustvo bilo kakvog dubljeg promišljanja nad događajima koji su prošli, bez obzira da li su oni iz novije istorije ili sa okrajka pamćenja. Zato se uvek nešto zaprepašćujemo i ne možemo da verujemo, a problem je jasan, samo treba malo zagrebati u prošlost i povezati događaje u odgovarajući niz. Onda ćemo videti da kod nas korona žurka traje vekovima, samo je ove godine dobila to ime.
Ne moramo se sada, za potrebe ove priče, vraćati do bizermana. Počnimo od Drugog svetskog rata. Vojna sila i potpuno bezumlje su uzeli pod svoje čitavu Evropu, pišti svet i gleda kako da sačuva živu glavu i zdrav razum, a mi se podelili u nekoliko tabora, pa ne ginemo samo od Nemaca, već se tamanimo i međusobno, jer svako ima lični pojedinačni interes i svoje viđenje problema. Svako svakog vidi kao neprijatelja, potkazivači u redu stoje ispred policijske komande, glad, zima, strah…Primeri solidarnosti i razumevanja su toliko retki da su u književnost ušli, jer svi imaju sopstvene istine prožete belosvetskim zaverama, a rovovi među taborima su nepremostivi. I nema tu više rođaka, prijatelja, niti komšija, nema zajedničkog cilja. Sve se pretvara u ostvarenje lične potrebe i likovanje nad tuđom nesrećom.
Dođe kraj rata, pobednici proteraju ili postreljaju sve što je višak, sve što ne misli kao oni, uredi zemlju kako misli da treba, ali ubrzo stigne nova opasnost od bratskih naroda. I opet podele, potkazivanja, tumačenja. Ljudi okolo ostaju bez posla, bez života, bez slobode, njihova deca bez perspektive. Napuni se Goli otok, ali narod i dalje ne gleda dalje od svog dvorišta i okućnice, gde sa praga procenjuje kako na njega i njegove može čitava ova kriza uticati. Preko toga ga ne interesuje. Nije u njihovoj nadležnosti. Niti veruje u krivicu optuženih, niti ih brani, a od države se sklanja kad god može i gde može.
Posle ovog deljenja nastane period relativne sloge, a u državnoj politici se najčešće čuje poziv na solidarnost. I bratstvo. I poverenje u dobre namere baš te države. Marketing radi svoje i, zaista, neko vreme to tako i hoda. A onda sve pukne u paramparčad jer garant ove politike nestane i narod se podeli opet u nekoliko tabora. Više nismo isto, naša deca i njihova deca nemaju istu vrednost, oni su uvek privilegovaniji od nas, a gori su, verujemo, i takav poredak je opet delo međunarodne zavere. Međutim, umesto da nas to ujedini kao narod, nas Srbe, mi se i međusobno podelimo, jer nam nije dovoljno da mrzimo bivše bratske narode, već nam nije dobar niko ko ne misli identično nama. Podrazumeva se da nam je svejedno kada nastrada bilo ko od tih, jer tako mu i treba. Svi oni koji misle drugačije od nas su izdajnici i najgora bagra.
Državi se i dalje, naravno, ne veruje, bez obzira da li vladaju naši ili njihovi, jer znamo iz iskustva da su na vlasti uvek najgori. Taj podatak ne proveravamo, on se uzima kod nas po definiciji. Državi se plati koliko treba, ako se baš mora i ako ne možeš da se snađeš, od nje se uzima i zahteva sve, ali se bliski kontakti, u smislu poverenja i zajedništva, ne prihvataju. O solidarnosti i svesti da će meni biti bolje samo onda kada i drugima oko mene bude dobro, nema ni govora. Bitno je šta ja mislim, kako se osećam i koliko imam, a ostalo nije moja briga. Naravno da je najbolje kada je meni makar malo bolje nego drugima. Zato smo spremni da lažemo, skrivamo i zakidamo od te iste države, jer je ne vidimo kao zajednicu, već kao polugu preko koje dolazimo do sebe.
Ovakav stav, vremenom, kod nas postaje državna politika. Zaštićeni su svi naši, a njihovi su ološ i banda, udružena sa centrima moći koji nam rade o glavi, iako niko ne zna zašto bi se oni toliko bavili nama. Sve što dolazi spolja, sumnjivo je. Svako ko kritikuje, izdajnik je. Zatvaramo se u svoj mali lonac i kuvamo se decenijama na tihoj vatri, bez svesti da to nije život. Državi to odgovara, jer dok se mi bavimo oglodanim kostima koje nam povremeno bacaju, ona prolazi neoštećena pitanjima u vezi sa pravom da nas u lonac metne.
Godinama su svi protiv svakoga. Ako štrajkuju malinari i zatvore puteve, psuju ih oni koji se pozivaju na pravo prolaska, jer šta se njih tiče otkupna cena i problemi koji iz toga proizilaze. Tako prolaze i svinjari i paori i taksisti, i svi koji puteve zatvaraju u nemoći da prežive. Ima i onih koji se bune na skupovima, pa zakrče delove ulica, viču, drže transparente i uznemiravaju državne službenike i ostatak prolazećeg sveta. Tih dana na televiziji retko pričamo o njihovoj muci i povodu na protest, već o dirljivim mukama onih koji su ostali odsečeni od svog ličnog dnevnog cilja, kasnili su na posao, išli su peške, nisu stigli kod lekara. Najzanimljiviji je bio protest protiv povećanja cene goriva, kada su na putevima vozači nasrtali jedni na druge jer se jedni bune, a drugi hoće da prođu kao da oni ne kupuju taj benzin. Vređali su se i tukli, a vesti su bile prepune razumevanja za ove koji gledaju svoja posla i razumeju da je cena nafte na svetskom tržištu izvan naše kontrole.
Interesantno je da niko u ovim protestima ne priskače drugima u pomoć. Ako se buni policija, neće je podržati vojni sindikat. Ako je na ulici prosveta, neće se prepoznati socijalna zaštita, kultura i umetnost. Seljaci neće podržati bilo koju državnu službu, a bogami ni ona njih. I kome ovo najviše odgovara, ovo odsustvo pažnje nad tuđim problemima, odsustvo solidarnosti, brutalni komentari? Pa državi, naravno. Ona ima mnoštvo malih buna, umesto jedne velike, a male možeš po pet jednim udarcem razjuriti. I zato se naša državna politika naslonila na naše vekovima odnegovano nepoverenje, na svađe i razdore, na sebičnost i potrebu da samo nama bude dobro, a komšiji…zna se.
A onda stigne korona. I postavi se kao pretnja od koje se možeš sačuvati samo ako čuvaš i sebe i sve oko sebe. Država sve objasni i propiše pravila, televizija dodatno svakoga dana priča o tome, moli da budemo disciplinovani…ali narod lud. Bolesnih sve više. I država se zaprepasti, pa onda preti, zatvara, razbija i hapsi. A narod se podeli na one koji veruju u koronu i na one koji u tome vide svetsku zaveru, pa se posvađa između sebe, vređa se i ponižava. Jedni hoće da bude sve zatvoreno, a drugi žele pravo na rad. Neki hoće da putuju i ne može im to niko zabraniti, žele da idu u kafane i na žurke, jer život je jedan i neće, valjda, baš njih uhvatiti virus. Jedni hoće da se vakcinišu i mrze one koji to neće, a ovi su neodlučni jer ne veruju u medicinu i neće da pomažu lopove iz farmaceutske mafije. Hoće slave, svadbe i sahrane. Hoće Crni petak i rasprodaje. Hoće vrtiće i škole u punom radnom vremenu.
I šta se promenilo? Šta je kod nas drugačije nego što je bilo? Niko nikome ne veruje, svako gleda samo sebe i lični kratkoročni interes. Državi ne veruje niko, nego se skriva, beži, krade i izmiče. Pred udarom virusa, kao i pred udarom drugih nevolja koje su nas snalazile, mi nemamo dovoljno svesti da budemo složni i solidarni, bez obzira gde radimo, od čega živimo, šta volimo, koliko imamo ili šta nam nedostaje. Ne! I zato će pre virus odustati od nas, nego što ćemo se mi dogovoriti kako da ga se oslobodimo. Nepoverenje i sebičluk su gajeni godinama. Država i od ove propasti gleda da izvuče neku korist, pa se pritvorno i primitivno priklanja čas jednoj, čas drugoj strani u ovim našim podelama. A mi mrzimo komšiju koji se vakcinisao, svađamo se sa onima koji nas kritikuju jer pravimo žurke, dokazujemo da su gondole na skijalištima bezbedne od bolesti i nasušna potreba svakog čoveka, pa kačimo slike po mrežama terajući inat prostoti. Vadimo iz mraka interneta izjave opskurnih likova koji dokazuju da virus ne postoji, čitamo nakaradne statistike, sve se upirući da dokažemo nešto. Šta, ne znamo ni sami, ali volimo da smo protiv. A samo treba biti disciplinovan i solidaran nekoliko nedelja, samo toliko, pa da nam svima bude bolje.
I tako smo svi mi akteri ove korona žurke, samo je ona kod nas pripremana i negovana jako dugo. Zato se ne može ni prekinuti, ni zabraniti, ni rasturiti. Za prekid naše žurke moralo bi se mnogo šta objasniti i na mnoga neprijatna pitanja odgovoriti, kako javno, tako i privatno. Nema od toga ništa, nismo mi spremni na kolektivnu i ličnu lustraciju, kako se to kaže danas, a u stvari je to otrežnjenje uz dugi i bolni mamurluk. A ko je od nas, trezneći se posle tuluma, voleo sebe takvog kakav je i mogao da opravda sve što je u toku noći uradio? Ko se ponosio svojim pijanim delima i mislima? Nismo mi spremni na to. Zato održavamo sebe u okruženju alkoholnih isparenja koja nam država štedro isporučuje i nećemo da priznamo kakva smo govna pojedinačno. Samo kad to priznamo, izlečićemo se, i od korone i od svih bolesti, a ova trešteća prostačka muzika će prestati, žurka će se razići i mi ćemo oko sebe videti ljude koji su isti kao i mi, bićemo spremni da se dogovorimo i poštujemo. Di džejeve, koji nas drže u stanju neprekidne razdraženosti i teškog pijanstva ćemo razjuriti, oprostiti i sebi i drugima i upisati se u svet.
