Prošlo je još jedno PISA testiranje. Naši đaci su prošli loše, ali to nije bila tema oko koje se javnost mnogo zabrinula, niti je o tome vođena bilo kakva stručna debata. Ako krenemo od proste činjenice da će svako istaći brigu o deci kao najvažniju stavku u životu, neobično je da ne postoji kolektivna potreba da se bilo šta analizira ili menja. Decu su, kao i obično, poklopile neke važnije teme. Ovog puta su to bili izbori, jer se smatra kako moramo posvršavati neke bitnije probleme, sve urediti i ispeglati, a deca će doći na kraju, nekako spontano. Disbalans u brizi o deci, brizi deklarativnoj i brizi pravoj, suštinskoj, pokazuje svu propast našeg nacionalnog bića i neuviđanje da su upravo deca naš najvažniji resurs, da nam je školstvo ono o čemu se mora misliti i na čemu se mora istrajno i svakoga dana raditi. Jer, školstvo nam se nalazi u terminalnoj fazi.
O deci mi razgovaramo samo dva puta godišnje, u junu i u septembru, a onda se sve te teme gase do sledećeg ciklusa.
U junu bude mala matura, budu ista stara pitanja, iste preporuke za đake i njihove roditelje, iste kritike na račun školskog sistema i nastavnika naročito. Pored svih mera da se izbegnu lažne dojave o bombama, kako matura ne bi pala, pored svih uveravanja da će tajnost zadataka biti zagarantovana, pored snimaka policijskih vozila koja sa rotacijom prate distribuciju testova po školama, pored pretnji svima koji zucnu o rešenjima, naročito se visoko kotira pitanje da li će zadaci na testovima biti lakši ili teži nego prethodne godine jer treba imati u vidu šta su deca preživela. Naravno, ovo potonje uvek postavlja voditeljka tihog glasa i tužnog saosećajnog pogleda, upravljenog prema nekolicini sagovornika strogih lica koji su podeljeni po ovom pitanju. Bude pola sata programa i brige za decu. I prođe. To je dovoljno do prvog septembra kada će se briga za školu ponovo pojaviti u smislu premeravanja đačkih ranaca i saveta u vezi sa pripremom dece za prvi razred. U ostatku vremena se bavimo domaćim aferama i stranim ratovima.
PISA testiranja su za nas uvek belosvetska blamaža, ali sve se to ublažava, predstavljaju nam se pojedinačni uspesi naših đaka, omalovažava se vrednost ovakvog poređenja među decom, napravi se pokoji intervju, zaključi se da tu nešto nije kako treba, obeća se napredak, zabrine se nekoliko stručnjaka javno, nadležni sve prećute kao da to nije njihov problem i…život se nastavi dalje. Ali u komentarima se prečesto čuje kako su naši školski programi dobri, kako su inovativni, kako se ulaže i ulagaće se još više, kako je napredak izvestan i biće još izvesniji. Onda na red dođu nastavnici, njihova nestručnost i nespremnost, nemotivisanost, oglase se razni zavodi i ministarski savetnici i ponude pomoć u tom smislu. Na kraju, iz cele priče se izuzmu svi, iseče se čitav društveni kontekst, okruženje u kome živimo, ostanu samo nastavnici koji ne znaju da rade svoj posao kako treba i koje treba dodatno obučiti, jer su se sve druge instance dovoljno potrudile, usaglasile i vizionarski orjentisale.
A da ja sad, povodom ovakve pažnje javnosti za nastavni proces, pitam da li znate šta je to agrotehnički diskurs u melioraciji travnjaka. Nije ni bitno da znate jer sam to na brzinu izmislila da pokažem kako se na najgluplji način može reći jednostavna stvar, a želiš se istaći kao baja inženjer naspram nas koji samo guramo kosilicu. Moglo bi da znači: zaliti i ošišati travu, ponekad nađubriti.
Zašto ovo pitam? Zato što mi je to zgodan šlagvort da pokažem kako se svetla misao naše pedagoške nauke i zakonodavstva, oličena u raznim telima po ministarstvu, raznim zavodima za unapređenje nastavnog procesa, prenosi u bazu i kako je nastavnici na bezobrazan način pogrešno i nedovoljno ostvaruju. Dakle, Ministarstvo prosvete propisuje plan i program učenja za svaki razred. To je ono što se ima ostvariti za jednu godinu i što je osnova za testiranje na maturi. I ne samo to. Planovi predstavljaju ono što je predviđeno da dete zna i usvoji kao osnovu obrazovanja na kraju osmog razreda. Trebalo bi da bude usklađeno i da decu vodi u pravcu napretka i sposobnosti da sve urade prema svojim sposobnostima. A kako to izgleda u praksi, najbolje je da vidimo na primerima. Iz predmeta srpski jezik i književnost. U to se razumem.
Citat prvi: (svi citati su preuzeti iz zvaničnog dokumenta Ministarstva prosvete)
Metodika nastave književnosti već nekoliko decenija, teorijski i praktično, razvija i stalno usavršava nastavnikov i učenikov istraživački, pronalazački, stvaralački i satvorački odnos prema književnoumetničkom delu. Književnost se u školi ne predaje i ne uči, već čita, usvaja, u njoj se uživa i o njoj raspravlja. To su putevi da nastava književnosti širi učenikove duhovne vidike, razvija istraživačke i stvaralačke sposobnosti učenika, kritičko mišljenje i umetnički ukus, pojačava i kultiviše literarni, jezički i životni senzibilitet.
Dakle…? Ako ste ovo pročitali i razumeli iz prve, svaka Vam čast. Ali, u svakom slučaju, deluje pametno, vizionarski, naučno. A znači da se detetu ima ponuditi aktivno učešće u savladavanju gradiva iz književnosti, pa ono neće ni imati odnos prema istom kao prema lekciji već će mu to biti izazov i polaz ka stvaralačkom principu povezivanja sa iskustvom i svetom oko sebe.
Citat drugi:
Uz navedena metodološka opredeljenja, nastavna interpretacija književnoumetničkog dela valja da udovolji i zahtevima koje joj postavlja metodika nastave književnosti: da bude originalna, estetski motivisana, svestrano usklađena sa nastavnim ciljevima i značajnim didaktičkim načelima, da ima sopstvenu koherentnost i postupnost, a da metodološka i metodička postupanja na svakoj deonici interpretacije ostvaruju jedinstvo analize i sinteze.
Ovo je metodičko uvaljivanje vrućeg krompira. Znači, ja ti dam program, a ti da budeš postupan, dosledan, kreativan, analitičan, pa da na kraju sve povežeš u celinu i isporučiš briljantan proizvod u smislu načitane osobe od petnaest godina.
Ta načitana osoba od petnaest godina sa stečenim estetskim kriterijumoma i sposobnošću da posmatra književno delo kao (opet citat) složen i neponovljiv organizam u kome je sve uslovljeno uzročno-posledičnim vezama, podstaknut životnim iskustvom i uobličen stvaralačkom maštom, savladala je kompletnu epsku i lirsku narodnu književnost, podele, versifikaciju, genezu, čitala je Andrićeva promišljanja o mostovima i odlomke iz Jelene, žene koje nema, odlomke iz Jazavca pred sudom, Miljkovićevu Kritiku metafore, odlomke iz Hazarskog rečnika, uz, naravno, i dela koja odvajkada pripadaju svetu dečije književnosti. Na to su nadovezali teorijske pojmove fabule, stilskih figura, metrike, rodova i vrsta. Rekli bismo: visoki dometi. Visoko podignuta lestvica. U praksi deca prolaze kroz to kao pas kroz rosu jer su im teme tih dela daleke i nepristupačne. One često podrazumevaju znanje iz istorije, povezivanje tih činjenica sa temom dela, što u našim okolnostima ne biva, jer kad decu pitam šta znaju o nekom istorijskom momentu, oni obično ne znaju ništa jer je ta lekcija rađena davno, oni su je naučili, odgovarali i zaboravili. E, onda nastavnik mora za dva časa objasniti istorijski kontekst, recimo aneksione krize u Bosni, pa život seljaka pre krize i okolnosti koje su se menjale, pa se tek onda latiti stvaralačkog sadejstva analize i sinteze i satvoračkog odnosa umetničkog dela i učeničkog iskustva, čitati, a ne učiti Andrićevu Priču o kmetu Simanu. Kada decu posle tolikog truda, nakon nekog vremena, pitate nešto u vezi sa tom pripovetkom, oni vas pitaju: jel to onaj sa šljivama. Ako nema istorije, ima lirskog prikaza raznih pojava iz prirode kroz opise šljive, breze, zimskog jutra, čega se i mi nastavnici sećamo sa bolom iz naših đačkih dana. Sa bolom od dosade i nemanja pojma zašto je to bitno da naučimo. Ne znam ni jednu osobu mlađu od petnaest godina koja je doživela estetsko uzbuđenje ćitajući opis dunavskih močvara iz Seoba, pa je to pokrenulo u istraživački proces. A ne znam ni nastavnika koji je sa takvog časa izašao, a da se nije osećao kao da je plug vukao.
Za sve ove disbalanse je, naravno, kriv nastavnik kome je od nadležnog ministarstva sve lepo objašnjeno, a on ne zna da primeni.
Uz književnost je tu i gramatika, jer se predmet zove srpski jezik i književnost. Evo kako se ona ima proučavati:
Citat treći (a za gramatiku prvi):
Celoviti saznajni krugovi u nastavi gramatike, koji započinju motivacijom, a završavaju saznavanjem, rezimiranjem i primenom određenog gradiva, u savremenom metodičkom pristupu, pogotovu u problemski usmerenoj nastavi, otvaraju se i zatvaraju više puta tokom nastavnog časa. Takav saznajni proces podrazumeva učestalo spajanje indukcije i dedukcije, analize i sinteze, konkretizacije i apstrakcije, teorijskih obaveštenja i praktične obuke. Savremena metodika nastave ističe niz saodnosnih metodičkih radnji koje valja primeniti u nastavnoj obradi programskih jedinica iz jezika i koje omogućuju da svaki celovit saznajni put, počev od onog koji je uokviren školskim časom, dobije svoju posebnu strukturu.
Ko je razumeo? Niko, naravno, jer ovo nije ni pisano da neko razume, već da oni ispadnu frajeri, a nastavnici prosta raja, beslovesna i neodgovorna prema svom pozivu.
Odmah da kažem kako je nivo znanja koji đak treba da ima na kraju osmog razreda ravan onom nivou znanja koji je meni bio potreban da upišem Filološki fakultet u Beogradu. Tada je konkurencija bila velika jer su još uvek postojali ideali da se od znanja može živeti. Vidimo da se sada na te smerove upisuju svi putnici namernici sa Studentskog trga. Što znači da deca ipak nešto više znaju od nas.
Dakle, samo u šestom razredu đaci uče iz gramatike četiri bitne i obimne oblasti: građenje reči, fonetiku, glagolske oblike, zamenice deo sintakse u vezi sa građom rečenice. Ne može se nabrojati koliko je to novih pojmova za njih. Oni ih uče i zaboravljaju, jer ih i iz drugih predmeta očekuje isti takav ambiciozni niz. A sve to, rukovodeći se svetlim naumom našeg zakonodavca, treba povezati u celinu sa književnim delom i tražiti da učenici osete, recimo, stilsku funkciju upotrebe aorista u pripovedačkom postupku.
I tako za svaki razred. I tako iz svakog predmeta. I tako, na kraju, imamo đake koji su sposobni samo da pamte, kojima misao nije produktivna i oslobođena da putem pokušaja, bez straha od greške, dođe do odgovora. Imamo đake koji ne mogu da povežu postupke junaka sa njihovim osećanjima, koji imaju siromašan rečnik, koji slabo računaju i ne uviđaju odnose među fizičkim veličinama ili ne znaju da gledaju na sat koji nije digitalni. Koji ne znaju tečno da čitaju.
I za sve su krivi nastavnici?! Da. Jesu. Slažem se. Jer pristaju da rade ovako kako im je propisano, a ne protestuju, pristaju da prodaju veru za večeru, ćute dok ih pljuju i sramote. Škole su postale privid naučnosti, što se iz citata moglo videti. Ministarstvo se zaklonilo iza zvučnih fraza, prepisanih iz ko zna kakve literature, a nastavnici se sa svojim đacima guše u moru nepotrebnih sadržaja od kojih niko nema nikakve vajde. Ali u Dnevnicima piše da je sve realizovano, da su planovi ostvareni…i to je dovoljno. Sve piše, svega ima, samo dostojanstva i znanja nema.
