Gordana je radila u računovodstvu. Završila je tu školu spletom nesrećnih okolnosti i pod uticajem praktičnog uma svoje majke koja se stalno borila da žensko mora imati sigurno parče hleba i naslušala se rečenice: šta će biti s tobom kad mene ne bude.
Gordana je dobila parče hleba i praznu dušu jer ona je od kako zna za sebe, sve videla u bojama. Ceo svet, svi ljudi, osećanja…sve…sve je bilo u bojama, u beskrajnim prelivima nijansi. I tugu i sreću ona je prelivala u adekvatni valer, iscrtavala mu ivice i samo tada bila srećna. Svako svoje vreme trošila je na crteže i slike, od malih dečijih bojanki, do odraslog doba kada je mogla priuštiti i veće formate. I nebitno je to što niko iz njene okoline tu pasiju nije uzimao za ozbiljno, što je krala i krila trenutke kada će to moći da radi, što su govorili: dete se igra, pomirljivo ili ironično. Ona je to morala da radi. Njena unutrašnjost je bila kao krigla fino točenog piva koje lagano teče i izliva se u tankom mlazu u čašu, stvara penu, karamelgustu, i ta pene lagano raste, preliva rub i hoće da se izlije. Onda se posebnim nožićem prevuče preko ruba čaše i odstrani višak pene, jer tako se radi u pravim pivnicama, tako se sipa pravo pivo. E, taj višak pene bile su Gocine slike. Izvri i prelije se.
Radila je u jednoj sivoj kancelariji, u stvari, ne sivoj, nego u nekoj nijansi olovnozelene koja je vremenom dobila plavičastu patinu. Okolo police sa papirima i registratorima. Ali to nije bilo vreme kada su registratori bili vedrocrveni ili zeleni, ili jednostavno šareni, već oni stari pirgavoplavi sa platnenom ivicom i prljavobelom pantljikom.
Ispred nje su se danima nizale kolone brojeva i pravilno išpartanih papira u koje se moralo upisivati tačno i precizno, uspravno i vodoravno. Oznake, sabiranje i sravnjivanje, iscrpljujući dani istih operacija, sa jedinim ciljem da se sve složi, da se uspostavi poredak i suva pravilnost.
Gordana je radila i mislila je da će se stvarno ugušiti. A morala je da radi. Svakog jutra je hrabrila sebe, izmišljala je sve moguće mantre idući u kancelariju i ponavljala ih poslušno kao najcrnji grešnik. Bez uspeha.
Pokušavala je u jednom periodu nešto i da promeni. Pre svega na zidovima oko sebe, na prozorima, na stolovima, ali drugima je to smetalo i bilo nefunkcionalno. Sužavalo im je radni prostor i niko nije shvatao da sve to i ne treba da služi, već da bude lepo i da se za lepotu mora učiniti neki ustupak. Recimo, da se obiđe oko vesele saksije, ili da se pomere akta da se ne bi gužvala šarena prostirka na stolu. Delići papirnog vitraža na prozoru su im bacali senku i zaklanjali pogled na ulaz preduzeća, pa se nije videlo ko kad ulazi, a kad izlazi, i sa kim. Opet ona luda Gordana nešto izvodi, govorili su kad ih pitaju kakvo vam je ono čudo u kancelariji.
Često je Gordana nesvesno na papirima na kojima radi iscrtavala sitne crteščiće, precizne minijature, ili podvlačila bitne reči i obračune raznobojnim olovkama i to nije bila uobičajena crta ispod kolone, već neki venčić ili koloplet izuvijanih linija koje su nagoveštavale neki lik. Bojila je neke delove kolona, na početke dopisa dodavala ukrašene inicijale, naslovne strane je pisala posebnim rukopisnim fontom. Onda je šef bio besan:
– Molim Vas, koleginice, da svoja akta upodobite i prilagodite propisima. Neću više da crvenim i objašnjavam ove Vaše drskosti.
Onda Gordana postiđeno sluša neko vreme, drži se reda i zakona, ali situacija se izmakne kontroli i opet ispočetka.
– Pa Vi se prosto spradate sa mnom, Gordana.
I Gordana opet prestane. A toliko je bude sramota.
Umrla je jednog dana vraćajući se kući s posla. Nije dočekala penziju, a sanjala je o tom samo svom vremenu. Sahranili su je po običajima na jednom seoskom groblju nadomak šume, u tišini, bez mnogo sveta.
A onda se posle nekoliko godina desilo nešto čudno. U srcu šume, ispod jednog kamena, potekla je voda. I niko to nije znao. Isticala je lagano i nečujno i tekla na modre mahovine ispod lišća i samo u sunčane dane se videlo neko tiho blistanje. Ispod zemlje šumela je i komešala se debela vodena žila. Ni to niko nije znao. Na izvorčić su nekad samo nailazili uporni sanjari u besciljnim šetnjama, saginjali se i kvasili lice i ruke, pa nastavljali osveženi u svet koji van ove šume nije njihov.
