Jednom davno postojala je jedna srećna i neobična zemlja. Danas je više nema jer je sreća najvarljivija kategorija na ovom svetu.
Taj narod je bio dovoljan sam sebi i niko ga nije razumeo. Iako je to po svemu bio izuzetan narod. Bar on je tako za sebe mislio. Na tome su mu svi zavideli i stalno su se trudili da ga sapletu, da mu nešto zakinu, da ga naruže i ukaljaju. Taj narod je iznad svega cenio čast. Ginuo je mnogo i često braneći je. Za žrtve nije mario i nikada nije prebrojavao svoje mrtve. Za to je uvek govorio neodređeno: između tri i pet hiljada, od deset do petnaest hiljada, oko milion i po… bitan je bio samo cilj, svetla budućnost i odbrana svetinja. Posle takvih pobeda se nije baš najbolje snalazio jer je očekivao da mu se uspesi priznaju, ali zavidljivi svet je bio opak i sebičan, pa je zasluge ovog naroda uvek pripisivao sebi. Zato se moralo ponovo ginuti i ponovo braniti obraz i čast. Pošto su bili navikli na pobede, vremenom su i poraze počeli tako da prikazuju. Ostanu bez ičega, srušeni i u ranama, ali veruju da su pobedili. Tako im je bilo lakše.
Nije to bila velika zemlja. U stvari, bila je teritorijalno promenljiva, nekad veća, nekad manja, vremenom sve manja zbog goreopisanih razloga. Za nju su granice bile vrlo relativna kategorija. Za svet okolo postojale su jedne, ali ih ovaj narod nije priznavao, već je bio u uverenju da su mu granice malo šire, pa se tako i ponašao. To je izazvalo izvesni bes suseda i moćnih sila, ali se oni nisu dali. Pregovarali su decenijama ne želeći da im drugi objašnjavaju dokle se mogu širiti i šta je sve njihovo.
Na istoriju su gledali onako kako im u tom trenutku odgovara. Ono što im smeta, oni jednostavno zaborave, precrtaju, proglase za nevažeće, ili prekombinuju. Bliska istorijska fakta su ih naročito nervirala, bili su zagledani u daleku prošlost. Tu su sve lepo poređali, a oko svega posle su se sporili jer im nije bilo jasno šta je istina, da li su krenuli pravim putem, ko ih je usput prevario i tako. Pošto su uvek težili da budu srećni i najbolji od svih, oni se nisu mnogo umarali. Zapravo, prestali su da se opterećuju. Verovali su u ono što im odgovara i nikakve činjenice ih nisu mogle ubediti u suprotno.
Ovaj narod je imao nekad svoju državu, a nekad su se udruživali sa drugim narodima. Međutim, uvek se pokazalo da je zajedništvo loša odluka. Ne zbog njih, već zbog onih koje su u svoj iskreni zagrljaj primili. Sve su to bile varalice i koristoljubi, nespremni da shvate suštinu prave ljubavi. Na kraju su ostali sami, svi su ih napustili, ali oni nisu očajavali. Samoću su proglasili kao svoju šansu i ostali srećni. Imali su sve što im je bilo potrebno da država živi. Imali su plodnu zemlju, reke, planine, gradove, sela. Bili su vredni i skromni. Nisu se razmetali, kao neki, i mogli su da žive od ničega. Njihova nepomućena vedrina je poticala od uverenja da nema boljeg mesta na svetu. U to su ih svakodnevno uveravali sa televizije prema kojoj nisu imali nikakve rezerve.
Njihov odnos prema medijima može izgledati pomalo čudno, ali se oni nisu bunili. Novine i televizija su bili nešto neupitno i svemoćno. To im je bila jedna grana vlasti. Samo ono što se tu kaže, bilo je istina, nepoljuljana ličnim uviđanjima, jer oni su davno shvatili da je sopstveni stav kvarljiva roba, subjektivna fatamorgana i prepustili su se kolektivnom tumačenju. Dakle, ako se na TV kaže da je napolju kiša i oluja sa gradom, svi nose kišobrane i gumene čizme, bez obzira što je letnja suva sparina. Bili su složni i niko nije hteo da odskače, da ne povredi druge i njihova osećanja, a malo su se i plašili da ih ne proglase za otpadnike, pa stave na naslovne strane novina. Nisu mogli da se pomire sa brukom da su izdajnici koji gaze u sandalama dok se cela nacija kuva u kišnim mantilima. Cenili su zajedništvo i odricanje. Ako se nekad neko i upita što su išli po suncu tako obučeni, drugi ga povuče za rukav i kaže: ćuti, moglo je biti i gore.
Pošto im je tako dobro išlo sa medijima, dali su im odrešene ruke u mnogim oblastima. Naročito u sudstvu. Drugi narodi se mnogo lome oko vladavine prava, zakonitosti, procedura, daju silne pare za tu birokratiju, a ovaj naš narod je, kao što smo već rekli, hteo da bude srećan. I zato nije dao da ga zavlače po procedurama, hartijama, pečatima i mračnim hodnicima. Čim osete da je neko kriv, daju novinama da prikupe dokaze i objave presudu. Tako se sve odmah sazna, nema vrdanja, a ovaj što je osuđen, neka se sam lomi po sudu i dokazuje da nije kriv. Nije bolje ni zaslužio. Čim je on sumnjiv, treba ga odstraniti zarad svenarodnog blagostanja.
Svi su imali jednaka prava. Niko nije bio potcenjen, niti su dozvoljavali da neko za sebe prikupi veće pravo od drugoga. Seljak i akademik su bili isto. Nije seljak dao da mu akademik drži slovo. Jer čovek je čovek, bez obzira na diplomu. Svako je učio samo za sebe i to nije drugima smeo da nabija na nos. To se smatralo nevaspitanim, pa su upozorenja za takvo ponašanje upućivana i hitno i javno. Uostalom, po pitanju diploma, bili su krajnje demokratični. Ko je želi, a iz nekog razloga je nema, može da je kupi. Ako ne može da je kupi, može to da odradi na drugi način. Opušteno. I tako im za bilo kakav posao nije ni bila potrebna diploma, čak je nekad mogla biti i otežavajuća stvar kod onih koji previše ističu svoje znanje. Najbitnije je bilo da se veruje u svoj narod i da se bude ponosan na sve njegove uspehe. Sve ostalo dolazi samo po sebi.
Taj osećaj ljudske širine i potrebe za sveopštim blagostanjem bio je poguban za ovaj narod. Prvo su ga počele zloupotrebljavati žene, a zatim i deca, podstaknuti, naravno, zavidljivim i uskogrudim ljudima, plaćenim da podrivaju nacionalnu sreću. Žene su odjednom postale nepodnošljive sa nekim prijavama za zlostavljanje i diskriminaciju, svesno zaboravljajući vladajući istorijski mejnstrim. Odjednom su zaboravile na svoju tradicionalnu ulogu majke, supruge, tihe saputnice, spremne da isprati, dočeka, istrpi i prećuti. Počelo je to terati sudovima. I novinama, čak. Počelo je to vikati i opirati se, počelo se pozivati na svoju platu i doprinos, počelo poništavati muškost u ljudima. I kad bi se muškarci branili na najprirodniji mogući način, kad bi ih malo udarili, čisto da ih povrate iz stanja zablude i ludila, to je proizvodilo još veću derku.
A onda su se, naravno, otela i deca. Čim majke polude, ni deca ne mogu biti kako treba. Odjednom su ta deca počela da traže preko hleba pogače. Nije im dobar ovaj narod, nego hoće neki bolji. Počeli da se iseljavaju i odlaze sa vekovnih ognjišta. Počeli da ne veruju šta im se u medijima kaže. Počeli da izražavaju nevericu da će za dve, a najviše tri godine, biti bolje. Postali nedokazni i bahati. Sve im malo, sve im glupo. Počeli da veruju da je tamo negde bolje nego ovde, uz svoj narod i svoju slobodu. Prodali se za strane pare, pogazili čast i žrtve predaka.
Kad je klupko počelo da se snura, nije više bilo nazad. Čitav narod počeo da ludi, da se preispituje i prosto da se raduje kada im deca odlaze. Ni to im nije bilo dovoljno, nego su još krenuli i da ih podstiču, da ih daju na strane jezike odmalena i da ih ubeđuju da idu.
Tako je ovaj srećan narod počeo da nestaje. Zbog obesnih majki i nezahvalne dece. Nije tu ništa vredelo. Izabrani čelnici ovog naroda su upregli sve svoje snage da propast zaustave. Otvarali su fabrike, pravili puteve, škole, bolnice. Gradili su zemlju da bi deci bilo bolje. Avaj! Ludilo je bilo jače. Vremenom, naroda je bilo sve manje. Selo po selo je nestajalo, a zatim i gradovi. Mladi su odlazili, a stari umirali. Onda su došli isti oni stranci, koji su i pomutili ovaj narod svojim spletkama, i pokupovali pustu zemlju. Tu su napravili rudnike. Iako su stari poslednjim snagama uveravali mlade da su ti rudnici njihova velika šansa, ovi im nisu verovali. A šansa je postojala. Znali su stari da će iz dubine zemlje ponovo doći do sunca, ali ih deca u svojoj obesti nisu slušala.
Ostaci ovog našeg naroda su sada potpuno nevidljivi. Njihova zemlja je nestala. Ostaje samo pripovest o slavnoj prošlosti i ljudima koji nisu dozvoljavali da im stvarnost poremeti snove. Tako usnul,i otišli su u legendu, neobjašnjivu u današnjem svetu. Zato što je sreća vrlo varljiva kategorija, kao što smo već rekli.
Slava im i hvala! Slava i hvala ovom narodu koji je ćuteći zakoračio prema svom kraju!
