Jednoga dana Beba je dobila svoj stan. Ne, nije ga ona kupila ili zaradila, već ga je baš dobila i već to je bio poraz, sam po sebi, ali, ona je toliko želela da ima svoj stan. Pa, kako tako. Nebitno kako. Samo da ga ima. Već jednom svoj stan. Da ode i naruči pločicu sa svojim imenom i zalepi je na vrata, baci poseban otirač, uđe i kaže: moje.
Videla ga je još musavog i nezavršenog, ali je bio lep kao dete kada se rodi, još neokupano i nemoćno, i ona nije primetila da mu bilo šta fali. Ljubav na prvi pogled. Samo se zaslepiš i poletiš.
Ali stan je od početka bio tvrdoglav i kapriciozan. Nikako se nije dao. Kao neka starija udavača izmicao je sa stalno novim zahtevima. Čekala ga je Beba još tri godine. Čekala i sanjala. Imala je nešto svoje, ali tako daleko i nestabilno i to je izazivalo još veću čežnju. Premerila mu je svaki ćošak, izbrisala mu je svaki zarez, pokušavajući da ga pripitomi, ali on je, nekad režeći, nekad mazeći se lukavo, uvek izmicao tražeći još jedan papir. A Beba je poslušno ispunjavala svaku njegovu želju, nekad se nervirala, nekad nemoćno plakala zato što je tako stalno odbija, ali nije odustajala.
I jednog dana, u stanu je konačno zasijalo svetlo i Bebi se učinilo da su se sva svetla u njenom životu popalila. Stan se konačno prepustio samo njoj, bili su zajedno, mislila je, do kraja života.
O, kako ga je samo gizdala. Kako ga je kitila. Kako je svaku sitnicu pažljivo uređivala jer ovo je bio novi život, a novi život mora biti savršen, mora biti gladak i mek, mora biti ušuškan i tih. Mora biti samo njen.
Nije tu bilo praznine, ni oštrih ivica. Nije bilo nepotrebnih koraka, niti prejakog svetla, prejakih boja. Bilo je sve taman. I preko svega je prešla njena ruka, od metra koji meri, do neprospavanih noći u groznici slatkog planiranja šta gde namestiti. Jer bilo je neophodno da svaki delić živi baš za nju.
I život je počeo.
Ali ovaj stan je počeo od prvog dana da se inati i opire, da se svađa, da joj ne da mira.
Dođe ona tako s posla i željna ga je posle tolikog šetanja po tuđini, skuva kafu, sedne na svoje posebno mesto i buka je upropasti. Nije to bila ona uobičajena buka sa ulice koju uništiš zatvaranjem prozora, nego nešto što se čuje samo od sebe, što ne možeš da zaobiđeš. Krcka, škripi, kaplje, lift se pokreće i izgleda da će joj sad u fotelju skočiti. Uključi ona televizor i pomiri se sa tim, jer zajednički život podrazumeva kompromise. Pa, bar to je naučila za ovoliko godina.
Počne da sprema večeru, rastrči se, povadi svoje novo posuđe, sve uživajući u njegovoj lepoti i lepoti kuhinje, samo njene, ponosna na činjenicu da je svu tu lepotu ona sama stvorila, kad nestane struje. A kora za slanu tortu u rerni tek počela da se peče i sad nema ništa ni od nje ni od večere. Uzdahne duboko, pogleda oko sebe i vidi da svuda svetli, samo je kod nje mrak. Zasuče rukave, sve padajući preko nekih prepreka kojih po svetlu nije bilo, proveri osigurače, ustanovi da su svi u redu, a onda se obuče i, smirujući oluju u sebi, istrči do stepeništa da podigne prekidač. Smrznuta se vrati, zatvori vrata i premaže par sendviča, sedne na svoje mesto i razočara se. Neki mali crv počne da je muči u duši.
I moglo bi se pričati tu još mnogo šta. Ovaj stan joj se počeo plaziti kad god je mogao. I ne samo plaziti nadmoćno, već pakosno zadirkivati i podsmevati. I u Bebi je nestalo svake tišine. I svakog mira, a još malo i svake ljubavi. Mada, ona je to krila jer to je bila njena izabrana ljubav, a o tome se ne priča javno. O svojim ljubavnim razočarenjima ćutimo, pokušavajući da sve svalimo na sebe, da razumemo, da ublažimo. A patimo, strašno patimo kada nas niko ne vidi. Plačemo i taj trag ostaje za nama, pada po stvarima oko nas, i uskoro u Bebinom stanu više nije bilo ni jednog srećnog mesta. Sva su bila uprljana tugom, natopljena jadom i ona više nije mogla nigde da sedi. Gde god da se spusti, svuda vlažni nemir i najcrnja strepnja: šta je sledeće čeka. Bila je tako sama. Toliko sama kako nikad nije bila. Nije imala kome da se vrati i da je nešto njeno zagrli.
Konačni sukob je bio na pomolu jer se ovo nije moglo trpeti doveka. Stan se stalno opirao, sve je tražio, a ništa nije davao i, verovatno ga je nerviralo što Beba sve tako pokorno prašta, što ćuti i prelazi preko svega, pa opet iznova. On uopšte nije video njenu patnju, njenu njubav, a nije ni on kriv što je takav i ne može da voli onako kako Bebi treba.
Jednom se Beba vratila sa nekog strašno neuspešnog i iscrpljujućeg putovanja. Jedva je čekala da uđe u svoju kuću, kako je ona tepala svom stanu, da napuni kadu i vrati se sebi. Uđe i ugazi u baru. Upali svetlo i po tragu žućkaste bare dođe do kupatila, otvori vrata i vidi izlivenu kanalizaciju u svoj svojoj odvratnosti i smradu. Stan se lepo ispovraćao po celom njenom životu, izbljuvao je sve ono najodvratnije što je mogao i tu više nije bilo razgovora. Bebina ljubav je bila gotova, izdaja je bila kompletna, duša joj se prekinula. Izula se i strpljivo, u tišini najgoreg jada pokupila sav otpad cedeći iz zagađene krpe sve suze koje je zbog ovog izdajničkog stana ikada prolila. I tada je znala da ona ima pravo na sve.
Odmah sutradan je odlučila da ga proda, da se razvede od izdajničke barabe, tako je mislila jer je bila malo besna. I razni ljudi su dolazili po oglasu. Gledali, pipkali, ali šta je briga, pa ovo više nije ništa njeno. Neka šetaju po njemu, neka ga prljaju, nju nisu mogli dotaći.
A zatim je počela da ga vara. Gledala je i ona oglase sa namerom da ga zauvek ostavi. I ugledala je jednu kuću. Mali zavijen krov, loza na terasi, skriveni pogled, sva bela i mila. Beba se zaljubila i zanela. U svim tim danima kada su razni kupci dolazili, kada je sedala na sva zagađena mesta po stanu, ona je samo sanjala o zavodljivom treptaju te nove kuće. I sanjajući uživala, meko i bez griže savesti. Varala je svoju bivšu ljubav prema stanu, nameštajući se po tom novom dvorištu i svim sobama nove kuće.
Ali i ova nova ljubav je bila nesrećna. I tu je stan bio moćniji. Njega niko nije hteo da kupi. A bez toga nije bilo ni kuće. Ucenjivao ju je podlo i dugoročno. A Beba je u grču čekala, strepela i ginula da joj se ova ljubav ostvari, pa kako god. Rat se razbuktavao.
Sve je ona upotrebila da se stana otarasi. Sve. I časno i nečasno. Čak je i lagala, hvaleći stan i ističući sve njegove prednosti. Nudila ga je svima jer nije bolje ni zaslužio. I opet ga niko nije hteo. On je jednostavno hteo da ostane sa njom, ali po svojim pravilima, da je muči i kinji, da obećava i da ne ispuni.
E, onda joj je prekipelo. Rešila je da se obračuna. Rešila je da ga neće ni prodavati i stan je bio zatečen. Na ovo nije bio spreman. Potcenio je i Bebu i njenu rešenost i njen bol. Iako je sad možda bio spreman i da se povuče malo, da ponudi pomirenje, da se izvini i skruši, izgubio je poverenje. Bebi je tek sad bio odvratan tako ponizan.
Rešila je da kuću kupi na kredit, a ovaj stan izda kao stan na dan, jer tako će više zaraditi i otplaćivati rate. Genijalna misao joj je došla jedne noći dok je sedela na svom bivšem omiljenom mestu, sklupčana i zgrčena u bezizlazu. I odmah je skočila, ozarila se i duša joj je bila laka. Stan je oko nje vrištao. Sva ona lepota se pobunila, sve ono njeno nekad je proplakalo. Osetilo je stotine tuđih ruku i tela na sebi. Osetilo je tuđi dah i zadah. Prestravilo se od tuđih glasova.
Ali Bebu je bilo baš briga. Prela je na svojoj bivšoj fotelji kao neka mala mačka, već uživajući u svojoj budućoj beloj kući, tako pitomoj i slatkoj. I nisu je mogle potopiti sve te uzaludne suze. Sloboda je bila slađa. I zaslužena.
Ubrzo se preselila i sad živi srećno, a posle toga je nastalo još mnogo stanova koji se izdaju na dan. Mnogi jogunasti stanovi, mnogi izdajnici doživeli su istu sudbinu, mada je bilo i onih koji su sasvim nevino stradali. Sada se po njima šunjaju neki nepoznati ljudi, ćute, kao što se ćuti sa strancima, i kažnjavaju ih svojim nemim prisustvom, zato što su ti stanovi u jednom trenutku pomislili da su svemoćni i da se ljubav podrazumeva, da možeš nekoga samo tako zarobiti jer te on bezgranično voli.
