Ja sam ove godine sedmi put osmi razred sa mojim đacima. To je potpuno različitih sedam puta, ali ovo je najtužnije sa aspekta mojih ličnih mnogo godina, jer sam za onu generaciju bombardovanja bila premlada da shvatim koliko su deca tužna, a bila su, jednako kao i sad. Mada oni to ne shvataju, a ako kopčaju, niko im u tome ne povlađuje, niti deli sa njima tu tugu. Kažu: šta ćeš, viša sila, ima vremena…
Zašto su tužni? Reći ću vam pošto glasno vrisnem nad ovim što slušam ovih dana, kad zaurlam nad polemikom o tome kako su uradili probnu maturu, kako su rezultati loši, kako deca sve manje rade, kako su neodgovorni i razmaženi, jer oni pobogu ne izvršavaju sve svoje obaveze, a sve imaju…i tako…ne razumeju svu težinu pandemije i mera zaštite, pa prave žurke i ljube se kad god se vide…i tako…ne prate nastavu na TV na pravi način, ne pristupaju platformama za učenje na daljinu, a od toga ništa lepše nema…i tako…Istovremeno, u pauzama dok ih kritikuju, isti ti analitičari naše svesti i naših života raspravljaju da li će raditi restorani samo napolju ili i unutra, kada se otvaraju tržni centri, kockarnice, fitnes centri, kozmetičari, frizeri i na koliko kvadrata se mogu širiti. O školi se ne govori. Za to postoje već donete mere, sjajno zamišljene i postavljene, pa je dovoljno samo uzeti ključ i otključati, ili po potrebi zaključati, i sistem kreće. O živoj se deci ne razgovara.
Dakle, zašto su tužni?
Moji đaci ove godine neće uraditi mnoge strašno bitne stvari. Strašno bitne!
Oduzeto im je pravo da budu najstariji u školi, a to su čekali sedam godina i gledali one strarije od sebe, bili nervozni kada će i oni to jednog dana postati i pripremali se za to u tišini svojih soba i svojih misli. Zamišljali su dečaci kako će kroz školski hodnik prolaziti, tako najstariji, ići polako, frajerski, ne gledajući nikoga konkretno, upravljajući pogled namerno iznad glava najmlađih. Između sebe će nešto razgovarati, šaliti se i podgurkivati i to će delovati svima naročito odraslo i nedostižno. Mlađi će pokušati da im se priključe, ali će ih oni odbaciti sa lakim prezirom: šetaj mali…Devojčice su se spremale da budu najlepše u školi, da se spreme, naizgled obično, a u stvari o tome su u groznici razmišljale čitave noći. One će za sve mlađe biti potpuno nedostupne dok idu kroz hodnik, naravno polako, i šapuću nešto strašno važno, pokazuju očima i smeškaju se. Ako im se neko mlađi i usudi pridružiti, posle će govoriti: opet me smara neki klinac.
Moji đaci ove godine neće putovati na ekskurziju na kojoj se spava jednu noć. Neće danima samo o tome pričati i zaricati se da ne smeju ni sekunde zaspati i ubeđivati ostale da je njima sve to tako uobičajeno, da oni tako svaku noć. Neće landrati po sobama u hotelu jureći po hodnicima jer će misliti da se baš u onoj drugoj sobi dešava nešto strašno važno. Neće u toku noći planirati kako da pobegnu od razrednog, kako će ga iznervirati udruženim lažima da nisu ništa krivi, da nisu ništa popili i da niko nije pušio. Neće se ni razredni praviti da im veruje, a pretiće da će svi biti kažnjeni i da će zvati roditelje, pa nek onda vide kako je. Neće devojčice na polasku vući nezamislivo velike kofere u koje su stale preobuke za svaki trenutak dana u kome se mora izgledati najbolje. Plus izuzetna pidžama. Neće se spremati za diskoteku i šminkati jedna drugu, pojavljivati se uzbuđeno, a praviti se da to rade svako veče, pa čekati da ih neki dečak povede na ples, a oni će stajati u ćošku i smejati se da bi sakrili strah. One neće tada reći: klinci…šta si očekivala. Neće biti ni onih koji će otići u svoju sobu uplakani zbog izneverenih očekivanja ili neke svađe, pa se posle pola sata pojaviti kao da ništa nije bilo.
Oni neće imati ni matursko veče, pa da dečake ubeđuju da moraju obući košulju i nešto lepše pantalone, a sve će ih to stezati i te košulje će već u devet sati biti zarozane i iskrivljene. Devojčice će preskočiti da traže dva slobodna dana da se spreme jer imaju zakazanog frizera, šminkera, nokte. Oni neće na svim odmorima i u svakom slobodnom trenutku razgovarati šta će ko obući i nervirati se što tako zamišljenih komada garderobe nema, a ako i ima, ne stoji im kako je zamišljeno, pa će obići ceo grad više puta, ići i u Beograd i u Novi Sad, ali nema, razredna, nema, vi to ne možete da shvatite. A kad dođe ta matura, dečaci će biti mlađi nego što jesu, ufitiljeni i začešljani, a devojčice će ponosno izaći na prvom štiklama, glamurozno začešljane i spremljene, a već posle sata, lokne će se opustiti, a sandale biti pod stolom. Đipaće bose i lepe, zaboravivši šta su sve na sebe stavile. U početku će toalet biti puniji nego sala jer će svi proveravati da li liče na ono što su zamislili, ali će muzika učiniti svoje, mada će se i dalje ogledati na dostupnim mestima i popravljati podignuti struk i čarape koje klize.
Moji đaci neće ove godine, poslednjeg dana, umesto knjiga, poneti flašice sa vodom da se prskaju po dvorištu i po hodnocima dok ih nastavnici jure, zavrću slavine i cevi, a oni obezbede snabdevanje iz obližnjih dvorišta. Neće se smejati, lepi i mokri, još uvek deca u igri skrivanja, plašenja, bežanja.
Oni ne mogu skupljati novac za trubače koji su, razredna, obavezni, jer su tako i oni prošle godine radili. Neće ih odrati trubači za petnaest minuta svirke koju ova deca niti znaju, niti slušaju, niti znaju da se uz nju vesele, ali hoće da se vidi da su oni veliki, da su kao i oni prošle godine.
I tu je najmanje bitno šta neće naučiti. Najmanje je bitno što će propustiti da nauče apsolutna i relativna značenja glagolskih oblika, isečak kupe i piramide, razliku između alkena i alkana. Kad im bude potrebno, nadoknadiće. Samo nikad neće nadoknaditi ovaj trenutak kada su oni najstariji i najvažniji u školi. Tako će se oni svrstati u dugi red mnogih ljudi koji žive kod nas, a koji stalno čekaju da im se desi nešto lepo, da dođe niihov trenutak, pa kada to vreme dođe, nešto se izmakne, a oni kažu, neka, nije bitno, biće drugi put. Moji đaci će stati u red čekača na život i to je jedina lekcija koju će ove godine naučiti. Sve drugo nije bitno. Vreme im niko neće vratiti, kao što nikome od nas nije vraćeno.
