Skupština nam se nakupila mladih ljudi, zauzeli su bitne pozicije, podstaknuti su i osokoljeni da predstavljaju budućnost i nadu ove naše zemlje. A mene je sramota svaki put kada ih gledam i slušam. Ne zbog njihove nedorečenosti, ni zbog neukosti, ni zbog parola koje izgovaraju. Sramota me od njihove mladosti.
Svaki mlad čovek je pobunjenik. On udara na autoritet svojih roditelja, nastavnika, na okvire zajednice i ustaljenog poretka. Njegova pobuna je prirodna i neophodna, jer upravo ona predstavlja evolutivni zamajac u evoluciji društva. Korak napred nisu nikad učinili poslušni, već oni koji su imali hrabrosti da posumnjaju. Mladi svojim neobuzdanim glasom traže mesto u društvu, gazeći, tabajući, povređujući i sebe i druge. Zato ih često u tim godinama vidimo kao neposlušne i često nepodnošljive, mada je to samo znak da su zdravi i da će od njih nešto biti.
Često to gledam kod svojih đaka. Oni ulaze u besomučne rasprave među sobom i sa starijima, stavljaju znak pitanja iza svakog pravila koje im se predoči i često vidim koliko su u pravu. Naravno da im se ne sme u svemu popustiti, ali ja od njih samo tražim da u sučeljavanju mišljenja budu pristojni i argumentovani. Svašta se tu može čuti, oni ovaj svet rasklapaju na sitne komadiće i analiziraju ga sa idealima pravednika. Jedino što im je bitno je logika i čast i tu ne odstupaju. Možda deluje patetično, ali oni su uzvišeni idealisti.
I kako onda od ovakve dece, kakvu ja poznajem, nastane ovo što gledamo u skupštini? Ko je ove mlade ljude naučio da budu ovako sramno poslušni, da mrze nešto što ne razumeju i veruju u istine koje im je neko prepričao i naložio?
Uzrok je, verujem ja, u stvarnosti koju oni ne poznaju i parastvarnosti u kojoj oni žive. Parastvarnost naša je život u siromaštvu, duhovnom i materijalnom, u odsustvu pravih vrednosti, u obesmišljavanju svega što liči na čast i veličanju snalažljivosti nauštrb znanja i sposobnosti. Sve je dozvoljeno u borbi za moć, sve je oprošteno ako si dovoljno poslušan i dosledan u zacrtanom portfoliu marketinškog obrasca. Najbitnije je ništa ne pitati i preispitivati. Samo treba dati pristanak, opredeliti se, ćutati ili govoriti po potrebi. Sve istine dolaze sa vrha, veruje se u sve, ponavljaju se naučene lekcije do iznemoglosti i nikom ne smeta što je nešto takvo već rečeno. Ne teži se originalnosti u stavu i promišljanju, elementarna logika se zanemaruje, bitno je samo izgovoriti mantru, udariti recku, i cilj je ispunjen.
U stvarnosti našoj, u dubokoj ilegali, žive i drugačiji ljudi. Oni, malo glasniji, prozvani su ološem i izdajnicima. Oni tihi ropću u sebi, a svoju decu ispraćaju po aerodromima i šalju po svetu. Nekome deca ostaju da žive ovde sa mukom savlađujući bes i slušajući laži. Oni ne žele da budu poslušni i nose svoje siromašne dane trpeljivo kao prvi hrišćani, ceneći sopstvenu čast i obraz svojih porodica, ne pristajući da budu topovska hrana parastvarnosti. Ne mole nikoga, ne prose, zrelo gledaju na ovaj život i sve njegove datosti, razumeju i preispituju suštinu, a žive na margini jer ih je parastvarnost gurnula u strah i paralizu. U njima gori pritajeni žar istine koja se ne može sakriti, koja se ne može negirati. Može se samo nadvikati i ispljuvati, što stožeri paraistine znaju i primenjuju.
Ja verujem u ovu tihu ilegalnu decu. Znam da je glasna muzika kratkog daha, ne može se slušati beskrajno dugo, ako želiš ostati normalan. Ona je samo odraz euforičnog trenutka, ili prostačka potreba da se bude viđen i primećen. Utihnuće i umoriće se, zasitiće sve one kojima je namenjena, a na scenu će doći sve ono što se od zaglušujuće buke nije moglo čuti. Progovoriće ova deca koja su o životu promišljala na način svojstven svakoj mladosti, koja su uverenja gradila sumnjajući, rasklapajući i ponovo sastavljajući.
Šta će tada biti sa decom parastvarnosti? Oni nikada nisu imali svoj svet koga su branili i gradili. Njima je neko prepričao život i naložio šta mora biti istina. Kako će se oni tada snaći? Prazni i poslušni. Eto, zato mi je žao kada ih slušam i sramota me je od zločina koji se nad nima vrši zarad tuđih sebičnih interesa, a uz pristanak nihovih roditelja. Ima li za tu decu budućnosti, ili su ih roditelji prodali u roblje? Da li je ovo novi danak u krvi, samo što sada decu daju dobrovoljno, svesni da je to jedini način da ostanu živi i siti? Jesu li ova deca iz skupštine novi janjičari, elitne jedinice jednog carstva, spremne na sve u odbrani gospodara i nove vere? Šta će biti kad carstva nestane, kad shvate da su žrtvovani i za novu stvarnost, za jedinu stvarnost, neupotrebljivi? Žao mi je njihove uludo potrošene mladosti. Sramota me je od njihove sramote koju će osećati kada sebe pogledaju u kasnim godinama, kada od svoje dece budu pitani i kada ne budu mogli da objasne šta im se desilo. Strepim od ponora u koji će upasti, od samosažaljenja i nemoćnog besa.
