fbpx

Priča o pravom trenutku

Prica o pravom trenutku

Bila jedna slatka, meka kiša.

Bila jedna devojčica Anđa.

Kišu su svi stalno grdili. Ako pada, zašto baš sad, ako ne pada, ni to nije dobro. Ako pada malo i sitno, zašto je dosadna, ako se sruči iz sve snage, kažu: kakva propast, ova kiša nije normalna.

A kad ih pitaš: treba li vam kiša, oni kažu: treba, naravno, ona je naš život.

Anđi je bilo svejedno da li pada kiša sve dok mama jednog dana nije veselo utrčala:

– Vidi šta sam ti kupila! Gumene čizmice! Sad možeš da šetaš po kiši!

Stvarno su to bile opasne čizmice. Šarene, duboke, caklile su se u hodniku i Anđa je jedva čekala kad će kiša.

– Mogu li malo da ih nosim bez kiše?

– Ne može. To je za kišu.

– A po kući? Samo malo?

– Svašta!

I Anđa je čeznula danima jer se kiša baš zainatila da ne pada.

Ali jednog dana, evo je. Pljušti, lije, sipa… Sve mokro, pune barice.

Anđa obuje čizmice i juriš napolje.

– Pa gde ćeš sad?! Vidiš da pada!

– Ali, mama, čizmice su za kišu…

– E, svašta… Ajd’ idi malo.

Anđa trči i skače u barice. Pljuska, kliza se.

– Ma, ulazi, bre, u kuću! Ovo dete nije normalno! Vidi, sva si mokra i kaljava. Ne ideš više nigde.

– Ali, mama, čizmice…

– To može posle kad stane kiša.

Eto, sad treba čekati da stane kiša.

Nikad nije pravi trenutak.

Ni za kišu, ni za Anđu.

Još
tekstova