Čitam naslov Premijerka je ljuta, praćen namrgođenom fotografijom. Ne mogu da čitam ceo članak, a znam da se odnosi na koronu. Pitam se da li je ljuta na ceo narod ili samo na nas ološ i petu kolonu. Jer narod se ne pridržava, narod je ne sluša, narod je jedna bagra bez svesti i morala. On se otima, gura se po prevozu i pred šalterima, ne nosi maske, ne drži distancu…a sve im je lepo rečeno…a opasnost preti…
E, sad, ja razmišljam…zašto taj narod ne sluša usrdne molbe i dramatična uputstva, pa se setim svog malog iskustva. Kad vodim decu iz razreda na ekskurziju, kad radim sa njima bilo šta, ili kad ne radim ništa, nego oni samo postoje u školi, ja moram da predvidim sve što će im pasti na pamet da urade, sve za šta su spremni, ili nisu spremni, ali su videli da je cool. Moram da mislim jer, ako ne mislim, desi se nešto. Onda gledam kako da sprečim da se to desi. Mada se i tad nešto desi jer deca po definiciji uvek urade ono čemu se ne nadaš. Ja ne mogu posle neželjenih događaja urlati da su oni za sve krivi, jer ja sam im rekla da to ne rade, ja sam upozorila, ja sam donela mere, a i, ako nisam, valjda su dovoljno razumni.
Ako izuzmem sramni naslov Premijerka je ljuta, koji odmah razumem kao potrebu da se probudi infantilni strah od autoriteta, kao ono kad si mali, pa gledaš da li su roditelji ljuti i smeš li pitati da izađeš, ili je nastavnik nadrdan ušao na čas, baš kad se nisi spremio za odgovaranje, meni tu ništa nije jasno. Ta premijerka i taj štab za krize, valjda, znaju gde žive i sa kakvim narodom raspolažu. Valjda znaju kako narod živi, šta voli, kako se ponaša…Ili ne znaju…Ako ne znaju, kako imaju pravo na to? Jer, baš taj narod njih plaća da znaju. Ovlastio ih je da znaju i da ga zaštite, jer je poverovao da su sposobni za to. Uostalom, kako moj službenik može biti ljut na mene zato što on nije uradio svoj posao? To što će oni reći da su upozoravali, da su govorili o svim merama, ne vredi ništa. Ne čujemo svi isto. A više im i ne verujemo.
Opet mala digresija radi boljeg razumevanja problema. Postoji običaj na romskoj svadbi da se zaustavi muzika i da se objavljuje šta je ko doneo mladencima na poklon. Što je poklon veći, masovnije su ovacije. Spiker čita iznose u kovertama, u potpunom je transu, a davaoci se ponosno smeškaju. To što svi sede u blatu pod šatrom i što sutra neće imati ker za šta da ih ujede, nije ni bitno. Bitan je efekat.
E, tako meni izgleda ova naša kriza. Sa svih strana nam objavljuju da smo prvi u svetu, da se gradi i napreduje, otvaraju se tržni centri, raste nam kasa, imamo svetske lidere na brzom biranju, probamo oružje i izvodimo policijske performanse. Onaj ko izveštava, bio novinar ili ministar, govori toliko glasno da ga pola ne čuješ ili ne razumeš, samo znaš da je sve izuzetno. A onda dođe analiza broja mrtvih i zaraženih, molba da budemo razumni, a i, ako nismo, tu su nove bolnice i lekari heroji.
I tako je naša državna politika kao romska svadba. Mnogo buke, mnogo obećanja, mnogo bratimljenja, mnogo hvalisanja, a mladenci maloletni, pa im pare pokupe roditelji da plate što su za veselje zadužili. Posle su deca kriva što ne razumeju da starije treba poštovati i po pravilima se vladati.
