Sećate li se filma Sam u kući? Roditelji se spreme za putovanje, ali zaborave dete, i ono se snalazi kako zna i ume. I za jelo, i za oblačenje, bori se protiv pljačkaša i prevaranata, sve ih pobedi, ali tokom svih tih avantura nigde ne vidimo roditelje, ne vidimo njihovu zabrinutost, paniku ili pokušaj da pomognu, osim kroz par telefonskih poziva. Na kraju se vraćaju i sve se lepo završava. Mislim, dete je preživelo. Na kraju svakog nastavka je preživelo.
E, tako meni izgleda stanje u našoj školi danas, i ne samo danas, već dugi niz godina, možda i par decenija.
Živimo u društvu koje izgleda kao disfunkcionalna porodica, siromašna, posvađana, nesnađena u vremenu i prostoru, ograđena debelim zidom od realnosti, nesvesna šta joj se dešava, zašto pati, pa svako misli da je samo on ispravan i traži krivca u onom drugom. Poverenje je davno izgubljeno. Svako u svakoga sumnja. Sumnja se u dobre namere, u stručnost, čestitost, profesionalizam. Nagrađuje se poslušnost, a svaka kritika se doživljava kao izdaja. Kao pijani brod, naše društvo baulja u magli, i oseća da to nije dobro, ali nema snage ni kompasa koji bi ga spasao iz bespuća. Izgubljen je orjentir. Nestala je svest o pravim vrednostima. Ljudi su apatični, zatvoreni u čaure svog mikrosveta, bez volje i nade, bez cilja i izvesnosti. Na podsticaje sa strane reaguju agresivno, braneći neku istinu, svoju ili tuđu, ostajući na istoj staroj trasi jer za nešto novo ili drugačije nemaju ni snage ni hrabrosti. Jer, toliko puta su već prevareni…toliko puta su ispali naivni…toliko puta su se razočarali…
Škola je u ovakvom društvu sam u kući. Zaboravljen, ostavljen da čeka, da se snalazi, da preživljava. Međutim, u školskom sistemu postoji jedna otežavajuća okolnost za čitavu zajednicu. Deca rastu. Ne mogu da zastanu. Neumitno rastu i sazrevaju u okvirima koji su im postavljeni. Oni ne mogu da čekaju da se mi odrasli dogovorimo i dozovemo pameti, ne mogu da razumeju kad im kažemo kako su nam oni najbitniji, kako mi za njih živimo, a pustili smo ih niz vodu pravdajući se kako smo nemoćni. Deca ne tolerišu nemoć. Deca ne vole slabiće i životne kalkulante. Oni imaju pravo na sadašnjost i izvesnu budućnost.
Prosveta je centralno mesto jednog društva. I to ono najbrojnije. Cela zajednica se ukršta kroz tu tačku. Prosvetni sistem je bazično mesto okupljanja. Tu su i deca, i njihovi roditelji, i njihovi učitelji. Svi su prošli kroz prosvetni filter, ili su trenutno u njemu, ili su uključeni posredno. Svaki pojedinac! Zato bi fokus jednog društva morao biti na školi jer je to mesto koje oblikuje i usmerava. Svako iz škole kreće, zatim se u nju ponovo kao roditelj vraća. Ne postoji ni jedna osoba koja nije povezana sa školom na neki način.
Međutim…evo prošli su još jedni izbori. I dalje traju različite vrste preganjanja koje su kod nas već postale deo folklora. I, ja se, evo, neću upuštati u razmišljanje o tim igrama, iako sve pokušavam da pratim i razumem. Ali, nikako da čujem bilo šta u vezi sa školom. Ne razmatra se pitanje adekvatne osobe za ministra prosvete. To će ostati za stranačko namirivanje. Ne razmatra se pitanje vršnjačkog nasilja. To će ostati za neka bolja vremena, jer protokoli postoje, samo ih treba poštovati. Činjenica da protokoli postoje, ali ne rade, nikoga ne zanima. Ne razmatra se ni pitanje zastarelih školskih programa i vidnog zaostajanja naših đaka na globalnom nivou. Niko se ne osvrće na problem neprimenjivosti školskih znanja na radnu praksu. Ne osvrće se niko ni na problem nedostatka određenih kadrova, na problem ekspresno prekvalifikovanih, a zaposlenih po rupama u sistemu. Ne razmatra se ni pitanje velike mature. Zna li iko nešto u vezi sa tim konceptom? Kada on počinje, da li su otklonjene nedoumice, koliko su uvaženi stavovi struke?
Naš školski sistem je u rasulu. O njemu se priča samo u slučaju incidenta, a i tada su svi više zaprepašćeni, nego što nešto razumeju ili umeju da učine. Još nismo, na pravi način, rešili traume iz maja, a novi događaji nas sustižu. Stepen nesnalaženja je, paradoksalno, sve veći. Tada rasulo postane vidljivo svakome ko ima oči da vidi, ali pažnja ne traje dugo. Razvodni se sve i utiša. I ostane za neka bolja vremena.
A deca rastu…sama u kući…Setićemo ih se kada se vratimo sa ovog putovanja, kada namirimo sve lične apetite. Do tada ćemo se zaklinjati da su nam najvažniji. Da sve radimo samo zbog njih.
Mi lažemo i deca to vide. Deca nisu glupa. Zato neće da uče, zato neće da slušaju, zato su nasilni. Žele da ih primetimo.
