Život je kretanje. Iako nekada izgleda kao da je stao.
Trenutke velikog bola i pustoši posle gubitka zaboravljamo. I to je dobro. Tako preživljavamo i nastavljamo dalje. Ostane samo ožiljak. Ili neka stvar koja nas posle niza dana podseti u kakvu dubinu smo bili potonuli.
Moj otac je zauvek otišao prošle godine u avgustu. Majka se razbolela u novembru. Sledili su dani mračnih tunela u kojima si samo nemoćni i nemi posmatrač agonije u kojoj sve radiš, a ništa ne postižeš. Izranavljena i prazne duše, bez jasnog pravca, hodala sam na autopilotu između kuće, terapija, bolnice, sa nizom neprospavanih noći. Sve se sastavilo. Nisam osećala ni umor, ni radost, ni tugu. Samo ravna linija. I predskazanje neminovnog.
A onda mi, potpuno tupoj u zgusnutoj tami, zasija jedan sat, stari, mali, koji su mi roditelji kupili nekim povodom. Nisam ga nosila godinama jer mu se narukvica pokidala i nikad nije bilo dovoljno vremena da to promenim. Ili se, prosto, toga nisam sećala. Ali tad, tog momenta, on mi je postao neophodan. Nekoliko dana sam mislila samo na njega. Pravila plan kako da izađem iz kuće i iskoristila prvu zgodnu priliku. Na meni stara trenerka. Kosa neuredna i prljava. Ali ipak krećem do prve sajčinice. Majstor gleda mene, gleda sat, vrti glavom, takvih narukvica već dugo nema, ali traži zamenu. I dok se on saginje ispod rafova, prevrće gomile sitnog krša, srce mi lupa u iščekivanju i zebe od neuspeha. Gledam svežanj nekih pletenih plastičnih narukvica, sve imaju patinu od dugog stajanja, izvlačim crnu i majstor je navlači na sat. Ubeđuje me da je to jedino moguće i ja pristajem sa olakšanjem, prikopčavam je na ruku i pitam koliko košta. Hiljadu i petsto dinara, kaže on. Plaćam bez ikakvog razmišljanja i izlazim.
Hodam zatim kroz grad. Osvetljen je i lep. Ali za neke druge ljude. Ja prolazim pored novogodišnjih izloga i ne zastajem. Samo nosim ruku na sebi i na njoj dragoceni sat, pogledam ga povremeno, a on se krivi i izvija iz one narukvice, beži joj, sakriva kazaljke, ne dozvoljava joj da se stope. Jer nisu jedno za drugo. On je crven, blistav, mali, elegantan, a ona potamneli relikt neke davne mode. Ipak, ja ne odustajem. Ispravljam ga, gladim i spuštam. Kada stignem kući, skidam ga sa ruke i stavljam u malu pregradu novčanika.
Našla sam ga ponovo kada je neminovno došlo po svoje. Prepakivala sam sve svoje stvari želeći da vratim u normalu svoj ispreturani život, jer sve mi je bilo svuda. Mesecima sam se samo spremala, izlazila, dolazila, trpala po ormarima i džepovima žureći da stignem tamo gde sam bila potrebna. Bilo je vreme da se složim sa sobom.
Sat je ležao na samom dnu ispod nekih papira i računa, zgužvan i mrtav. Stavila sam ga na dlan i izgledao mi je kao zgaženi cvet, nepovratno izlomljen, bez traga od urođene simetrije. Nije bio ružan. Sijao je mali i čist, ali mu je nakaznost narukvice uzimala dušu, jer se obmotavala oko njega kao paučina, sakrivala ga i poništavala. A onda sam se setila koliko sam platila to čudo. Preplavio me bes, zatim nemoć, posle toga tuga. Ponovo sam oko sebe osetila obasjani zimski grad, smog iz dimnjaka, videla sebe kako koračam ulicom. Gledala sam u sat na dlanu, bio je jadan, a ja sam imala utisak da mi je neko na taj dlan pljunuo.
Sat više nikada nisam nosila. Ostavljen je u jednu kutiju. Ni nju ne otvaram. Samo nekad, sasvim slučajno, kada u nju pogledam, osetim ponor i poniženje. Setim se kako sam mogla izgledati kada sam ušla u tu radnju, koliko sam prazno mogla govoriti. Setim se sajdžije koji moju tugu bezdušno naplaćuje. Setim se obešene ruke koju taj sat žulja pod rukavicom. Setim se potpune ravnodušnosti, nesposobnosti da misliš i raspolažeš sobom. I ne mogu da verujem da je sve to bilo tako. Jer je bilo daleko. Jer se zaboravilo.
Posle velike poplave na drveću ostane vidna linija od vode i blata. Teško se skida. Ljudi onda staju pored te linije, mere se, ne mogu da veruju da je voda mogla biti tako visoka. Sećaju se kako je bilo. Zamišljaju predeo kakav je u tom momentu mogao biti. I opet ne mogu da veruju. Tako i moj sat. Sa narukvicom koja mu ne pristaje. On ostaje kao mera moje tuge koja ti zarobi svako čulo, pokida ti rezone, oduzme ti osećaje, razduva misli, obesmisli stvarnost. Jer život je kretanje. Iako nekad izgleda kao da je stao. Bez sata moja stanica ne bi imala svu dubinu tame. Možda bi me grizla savest što zaboravljam, što dopuštam isceljenje. Možda bih verovala da sam hrabra, da sve mogu prevazići bez traga na sebi. Ko zna kuda bih otišla! Ovako imam nekoga da me opomene.
