U ovom naslovu bi bila psovka da me nije naučilo kako je ružno psovati u javnom prostoru. Psovka za sve one koji se ne bave stvarnošću negujući lični mehur. I za one koji se, u ime naroda, busaju u nacionalne grudi, žmure, jer može biti i gore. Psovka za licemerje i odustajanje. Za ne smem i ne mogu.
Neću mnogo unazad iako bi prosečnog Srbina trebalo naterati da svakog jutra pre doručka ponavlja neka istorijska fakta. Neću o Savamali, helikopteru, naplatnoj rampi jer naša propast počinje još ranije. Mnogo ranije.
Krenuću samo od korone. Od reči da nam je stigao najsmešniji virus na svetu. Od obraćanja javnosti uz smeh i pošalice. Svih laži, ponižavanja najstarijih koji su u cik zore stajali ispred prodavnica, svesnog tolerisanja teorija zavere, zanemarivanja struke. Danas su nam ti tipovi relevantni politički faktori, analitičari, desno orjentisani zaštitnici svekolikog srpstva. Danas imamo bolnice koje zvrje prazne, pogone za proizvodnju vakcina zarasle u korov, dokaze o korupciji u nabavci sanitetskog materijala. I imamo zaborav.
Ribnikar, Dubona, Orašje. Devetnaest života. Sramno ponašanje visokog policijskog službenika uz kršenje svih etičkih kodeksa. Nedolično nabrajanje podataka u vezi sa mlađim ubicom. Ćutanje, skrivanje, mešetarenje u vezi sa starijim, a zatim i svesno isticanje zločina u Ribnikaru u prvi plan jer je prošlost ubice iz okoline Mladenovca svedočanstvo o državi koja štiti nasilje ukoliko si nečiji. Na mestu tragedije se nije pojavio državni vrh. Sahrane je tretirao selektivno tražeći povoljan medijski kutak. Dobili smo tada histeriju i obećanja. Dobili smo i narod na ulicama jer je, kao u narodnoj pesmi, „krv iz zemlje provrela“. I rečenicu da nas može biti i pet miliona ali…vlast je vlast. Policiju po školama. Zaricanje za hiljadu novih psihologa. I…zaborav.
Zatim je pala nadstrešnica. Koju su svečano otvorili. Dva puta. I samo nju nisu rekonstruisali. Šesnaest života i jedan trajno osakaćen. Umesto odgovora ko je kriv, dobili smo pendrek. Decu su nam proglasili za teroriste, profesore za ubice, a sve kritičare za petu kolonu plaćenu iz stranih centara moći. Dobili smo opet zaborav.
Jer…matrica je uvek ista. Tragedija. Posle nje laž. Zatim preveslavanje na drugu temu. Podela u što više kolona. Raspoređivanje besa na sve ono što nije tema. Optužbe i busanje u čast. I…zaborav.
Koliko života i slomljenih vilica je potrebno da bismo prestali da zaboravljamo? Koliko tuge je neophodno da bismo zahtevali pravdu za mrtve?
Sakrili smo se iza studenata. Čučili smo iza leđa svoje dece i čekamo spas. Usput sumnjamo i optužujemo. Strepimo i savetujemo. Mi?! Koji nismo sposobni da se dogovorimo i podignemo memorijalni centar za mrtvu decu?! Mi koji smo zaboravili da nadstrešnica nije pala kao građevinski objekat, već kao klapna?! Iz njene prašine je izašao bes za sve zaborave. Za izgubljene institucije, škole, za sudove kojima se akta zature, za pozive na oslobađanje ratnih zločinaca u ime humanosti.
Žrtve nisu dobile humanost. Dobile su igre za moć. Uz njih i ciljani zaborav. Od nebeskog naroda.
