Nadam se da će doći taj dan. Jedan lep i običan dan. Jedan od onih koje ne pamtiš, ali voliš da ih imaš što više jer čine život punim i svetlim.
Tog dana neću slušati vesti. Neću strepeti. Čitaću nove recepte, pratiti modu, planirati pozorište. Neću slušati tuđa mišljenja da mi potvrde jesam li u pravu jer me stvarnost izvan mog praga demantuje. Neće mi biti bitno. Zato što će dani postati obični. Bez borbe, bez smrti, bez uvreda.
Toga dana ću otići na posao bez grča. Ništa mi neće smetati. Nestaće usiljena tišina. Niko neće spuštati pogled jer ne želi da čuje. Niko se neće folirati kako ne zna šta se dešava. Poslušnost će biti proterana kao retrogradni ostatak nekog bivšeg vremena, neće biti poželjna, već odbačena kao predznak nemanja kičme. Tog dana mi niko neće reći kako moram nešto nelogično i neprofesionalno. Zato što ću reći neću. I niko se zbog toga neće uvrediti. Jer će ljudi shvatiti da su na svom poslu ovlašćeni da rade po savesti, imenovani su po znanju i zvanju, štite viši interes, a ne mesto na kome sede.
Toga dana se neću plašiti da će mi neko reći: znaš li ti ko sam ja. Jer će to postati nevažno. Svi ćemo biti neko. Jer jesmo. Samo su nam ti neki uzurpirali pravo da svoje biće nosimo neprikosnoveno i slobodno. Uzeli su pravo da budu jedini, glasni, najjači. Poništili su svet običnih ljudi lažima, mržnjom, opscenama svake vrste, svrstali ga u stado koje je tu da sluša i klima glavom. Ukinuli su hiljade života da bi nametnuli samo svoj. Vaspitanje su proglasili nepotrebnim i suvišnim, lopovluk su promovisali kao stvar dobrog snalaženja i inteligencije, ogrnuli su se feljtonskim patriotizmom koji prodaju na parče kada zaškripi.
Toga dana ću sa prijateljima slušati muziku. Pričaćemo opušteno. Smejati se. Nešto planirati. Bićemo laki. Teme će biti svakodnevne. Obične. Nećemo imati pojma šta se u svetu dešava. Politika će biti dosadna. Nećemo istresati čemer i nevericu, biti okovani beznađem i osećajem nemoći. Nećemo se čuditi i žaliti nad sudbinom koja nas je vezala da ostanemo ovde, koja nam nije dala hrabrosti da odemo dok je još bilo moguće, dok smo bili mlađi. Možda ćemo se sećati nekih epizoda i pitati se kako je sve moglo tako da bude, šta se desilo sa jednim narodom koji se diči svojim pravednim borbama, a dopusti da bude okupiran od svojih. Čudićemo se i reći kako će se o tome verovatno mnoge knjige napisati kao primer neverovatne kolektivne hipnoze koja nastaje kada se udruže beščašće i marketing.
Toga dana ću biti tužna zbog dobrog dela života koji su mi ukrali. Žaliću što sam morala dokazivati očito. Osetiću svu prazninu onih dana bez izlaza u tupom osećaju da si u pravu, ali šta ti to vredi. Pitaću se kako je moguće da je sva sila pametnih ljudi bila na jednoj strani, ali im je pamet osporena i izbrukana, pohapšena i odbačena. Biće me sramota što smo bili nemušte kukavice koje čuvaju svu jadnost ličnog života potonulog u razočarenje i pustili da nas deca oslobađaju, da rizikuju umesto nas, da odlože svoj život radi budućnosti.
Nadam se da će taj dan doći. Dan mira i običnosti. Dan bez mržnje, prostakluka i panike. Ne mogu da zamislim da će biti drugačije. Jer će to biti kraj. Onaj kraj, najstrašniji mogući. Ostaćemo bez dece koja su se sada probudila da biju naše bitke i da nas povuku za odavno utrnule ruke. A deca nisu glupa i nemaju vremena za gubljenje. Ako shvate da smo ih izdali, otići će svojim putem, a nas će ostaviti da trunemo u jalovom nezadovoljstvu i rešetkama koje smo sami sebi nacrtali.
