Ne razumem ljude koji ne razumeju. Ne razumem ljude kojima nije jasno čak i kad im se objasni. Ne razumem gomile koje drže oči zatvorene, koje smatraju da ih može obići mečka ispred tuđih vrata. Ne razumem ljude kojima nije stalo do sistema samo zato što nemaju svest čemu sistem uopšte služi. Odbijam da razumem ljude koji ćuteći dozvoljavaju da ih nepravda pojede. Ne razumem ljude koji u sveopštoj propasti neguju svoj mali svet. Koji priznaju, ali zašto baš sad. Koji se slažu, ali zašto preko njih, preko dece, preko njihovih navika, preko njihovih planova.
Ne razumem jer više neću da razumem. Ne razumem zato što se tiče svih nas. Njihova nesposobnost, sebičnost, odsustvo solidarnosti, nedostatak ključnih pršljenova, ugrožava opstanak celog društva. Njihovo ćutanje je prezir prema tuđem životu. To ćutanje je špalir toplog zeca kroz koji prolazi svaka žrtva nasilja, korupcije, nepravde.
Jeste li vi prošli kroz takav špalir? Jesu li vas trajno oštetili ravnodušni pogledi, osećaj jezive samoće, strah da nikada nećete naći izlaz? Znam da jeste. Dugo već živimo u tome. U bezvlašću. U grču. Zarobljeni saznanjem da naš život zavisi od volje nekog drugog. A taj neko nas ne primećuje, misli samo na sebe, otima tuđe, bahato nam se smeje iza leđa pozivajući se na svemoć. Jeste li prošli kroz taj koruptivni lanac gde vas prisiljavaju da molite, gde vas ponižavaju ohološću?
Ja jesam. Više puta. U redovima kod lekara, dok čitam račun za komunalije, u sudu gde sam došla po pravdu, a dobila packu, na poslu kada mi se traži da zažmurim kod nekog deteta jer znaš li ti čiji je on…Ovo što ću ispričati je moj najdrastičniji slučaj, momenat kada me je sistem sažvakao i pokazao mi koliko sam naivno verovala u njegovo postojanje. Jer…sistem je otet, poništen, on je samo kostur iza koga se kriju kombinacije za izabrane. Sve se desilo pre dvadeset godina i svaka sličnost sa današnjom situacijom je namerna i žalosna.
Pre kusur godina sam rešila da kupim stan. Našla odgovarajući u zgradi koja se završava, prodavac mi kod advokata dao na uvid dokumentaciju, stručno lice pregledalo te papire, advokat garantovao za poštenje svog klijenta kroz visoke reference, sklopili ugovor, ja dala prvi deo para i dobila obećanje da ću se useliti za dva meseca. Notari još nisu bili izmišljeni.
Ćerka i ja žurimo u planovima za opremanje stana, obilazimo ga, premeravamo, planiramo, gotov je, samo još stepeništa, prilazi i priključak struje. Pred kraj dogovorenog roka sve je na istom, prodavac ima svoje razloge, deluje uverljivo i traži još jedan deo novca kako bi radove ubrzao. Plaćam, opet kod advokata, ne sumnjam u njegovu profesionalnost. Useljenje se planira za najviše mesec dana. Od tog momenta je prošlo celih godinu dana.
Da li je moj prodavac tada mislio na mene i moja prava? Da li je njegov advokat, inače vrlo cenjen u našem gradu, zastupao istinu na koju se strukom obavezao? Ne. Oduzeli su meni da bi namirili sebi. Bez kajanja, sa osmehom i rukovanjem. Za to vreme je život moje porodice spakovan u kesama, po tuđim stanovima i ostavama, u maloj kuhinji sa televizorom na frižideru.
Posle godinu dana, mi, stanari na stendbaju, počinjemo da se bunimo. Organizujemo se i tražimo sastanak sa prodavcem. Laže nas više puta i ne dolazi. Onda mi odemo pred njegovu kuću, a on usplahireno i ljutito izleće i upozorava nas da remetimo mir njegove porodice. Ovo nije mesto ni vreme za sastanke. Na njemu skupa trenerka i markirane kućne papuče. Nešto nam obećava i odlazi natrag da mu žena nešto ne posumnja.
Da li je moj prodavac tada imao svest kako i mi imamo porodice? Sumnjam.
Zatim odlazimo grupno kod advokata. Želimo odgovor na pitanje zašto useljiva zgrada ne može dobiti priključak struje. Saznajemo da projekat koji nam je davan na uvid nije ono na šta je građevinska dozvola dobijena. Zgrada je tokom gradnje postala par metara duža i za jedan sprat viša. Ali, kaže, nije to njegov posao, ni greška. Njegovo je bilo samo da napravi kupoprodajne ugovore.
Da li se po ponašanju mog advokata videlo da ga je sramota? Ne. Zastupnik zakona, lice pravde i poštenja je svesno lagalo. Da li je imalo rešenje za nas? Nije. On je sve rešio samo za sebe, ostao je ugledni advokat, a ja sam još narednih godinu dana gledala televiziju sa frižidera i vadila garderobu iz kesa.
Sledio je susret sa mafijom. Prodavac je doživeo nesreću. Bio je dužan. Mafijaš je došao pred kuću jednog od stanara na stendbaju i saopštio kako mu stan oduzima na ime duga. Ima priznanicu i ugovor potpisan kod istog onog advokata. Čovek se pomirio sa sudbinom. Platio je za drugoga. Ostao na ulici. Mafijaš nam tada saopštava da smo glupi i naivni, da je većina stanova duplo prodata. Kod istog advokata.
Mafijaš je razumeo sistem. Uzeo pravdu u svoje ruke. A mi smo suočeni sa činjenicom da nam se život ruši. Ipak, jedini je on bio iskren u celoj gužvi. Jer, gde god da smo se žalili, bili smo poniženi odsustvom brige i nedostatkom elementarne odgovornosti. Tako u inspekciji koja je trebala nadzirati i zaustaviti nelegalne radove. Tako kod predsednika opštine koji se naljutio zbog povišenog tona naše diskusije, pa nam je održao kratko predavanje o tome kako treba kupovati nekretnine.
Mafiji je u opisu posla da misli na sebe i da se bavi nedozvoljenim i zakonom zabranjenim. Mafija otima. A šta rade predstavnici države koje mi plaćamo da kontrolišu sprovođenje zakona? Da li ih je stid što su mene i ostale iz te zgrade doveli u situaciju da poverujemo kako su gotova zgrada i završeni stanovi garancija legalnosti? Nije. Gledali su nas pravo u oči, arogantno i bezobrazno, bez svesti o nečinjenju onoga na šta su službom obavezani.
Pet godina je trajala ova borba. Mi stanari smo na kraju sve završili. Novi projekat, legalizacija, ostatak građevinskih radova. Solidarno i sa mnogo muke, gotovo ćuteći i sklanjajući se od svega i svakoga. Jer svaka žalba nas je još više ponižavala, najviše ravnodušnost i osuda jer smo bili neoprezni. Neko vreme smo objašnjavali, a onda odustali. Čemu? Ko još u tuđu pravdu veruje? Ili znaš u životu, ili si gubitnik, sistem ne postoji, moraš se prilagoditi, ili…nestati.
Zato više neću da razumem one koji ne razumeju. Oni neće da remete lični mir i udobnost radi ideala. Misle: neće baš mene. Drugi su nebitni. A suština je u tome da hoće, sve nas hoće, samo je pitanje trenutka. Svi smo na listi za odstrel. U sistemu bez sistema možete doživeti nešto drastično: ubiju vam dete u školi, padne vam nadstrešnica na glavu, zgaze vas pijani na ulici, kupite nelegalni stan, zakucaju vam izvršitelji, udavi vas metan u rudniku. Sistem vam uzme život. I ne priznaje krivicu. Kaže: dešava se. Bez izvini. Ali korupcija isto tako može da vas kruni svaki dan, da vam skraćuje raboš trajanja malo po malo dok jurite za nedostajućim pečatima, čekate operaciju kao hiljaditi na listi, tražite mesto u vrtiću, čuvate parkić od zgradurine koja treba da nikne, zapanjeni ste zbog broja kladionica.
Odbijam da razumem one koji ne razumeju da sistem mora biti naš. Isti za svakoga. Jednak i pravedan. Poštuješ ga i on te štiti. Ne dozvoljava da budeš prevaren, da ti se smeju kao glupom oni koji znaju da se snađu, koji imaju čoveka, koje nije stid, koji prave zidove za svoju porodicu, koji ne žale i ne osvrću se.
Zahtevam pravdu, solidarnost i poštenje. Kao i hiljade ljudi danas na ulici. Zahtevam dostojanstvo za svakoga. Kao i studenti koji trče u odbranu toga. Zahtevam odgovornost za laži, krađu, sejanje mržnje. Kao i svi oni koji plaču dok gledaju decu na ulicama. Sve je do časti.
