Danas osećamo posle niza gluvih godina neku posebnu vrstu povezanosti i savezništva. Odjednom smo videli parče slobode, prepustili joj se, spremni smo na žrtvu, konačno imamo ideje za budućnost. Pojavljuje se svet kao u završnim scenama filmova o katastrofama kada poslednji preživeli izlaze iz kuća i podruma, oprezno gledaju okolo, žmirkaju na suncu koje im je falilo i trče jedni prema drugima, srećni što su živi.
U toj i takvoj stvarnosti postoje dve grupe ljudi koji me naročito nerviraju. I to je najblaži izraz jer, tačnije rečeno, njihovo prisustvo mi donosi neki oblik alergijske reakcije koja potire sve običaje lepog ponašanja i tera me da budem neprijatna.
Prvi su oni koji žive kao da se ništa ne dešava. Oni vas sretnu, pa vas gledaju, rečima obilaze oko praga tolerancije, pitaju nešto izokola, nekad se izvinjavaju, ali su uvek napadno veseli i lahorasto nežni. Često pričaju glasno, smeju se bez razloga, kao da time pokušavaju poništiti teme o kojima ne žele da pričaju.
Neki od njih ipak nisu tako razgovorljivi. Oni ćute i zaobilaze vas kao neprijatnog svedoka. Namrgođeni su i zabrinuti. Uzdišu, brinu se za budućnost dece, sležu ramenima, ne gledaju vas u oči. Odmahuju glavom i gledaju da se što pre izgube u neku svoju stvarnost.
I nikada od njih nećete čuti ni jedan argument. Oni ne ulaze u debatu. Oni unapred znaju da ste vi na pogrešnoj strani. Vi biste, možda, i želeli saslušati njihove stavove, ali je problem što ih oni nemaju. Oni samo imaju izražen otpor prema bilo kakvoj vrsti promene. Drugost ih plaši i razjaruje. Zato su spremni da prihvate tumačenja koja čuju sa opskurnih kanala komunikacije. Ta tumačenja su laka i pitka, namenjena upravo ovakvima. Oni ih usvajaju, boje stvarnost u crno-belo i svaku razliku doživljavaju kao atak na njih lično. Spremni su da žive u najcrnjem mraku, da okrenu glavu od zločina i nečasti. Jer, kako kažu, nikad nije bilo bolje, svi su isti, tako je i moj đed radio…Ako se upecate u ovu mrežu i pokušate bilo šta objasniti, već posle prve rečenice ćete shvatiti kako sve činjenice koje izlažete padaju i slivaju se sa njih kao sa masnog papira. Nema prolaza u ovu drugu dimenziju, ona ima svoje zakone i svoju čudno postavljenu dijalektiku koja će se u datom momentu prepakovati prema novim nosiocima vlasti, zaboraviti sve prethodno i nastaviti da spava u kolotečini.
Druga grupa ljudi koja ovih dana napada na oči su preletači. U društvu koje već decenijama živi na podelama, gde su ivice jasno zaoštrene, oni vešto plivaju zaobilazeći opasna mesta. Imaju čulo da prepoznaju promene. Uvek im je spremna odstupnica. Ne strepe od svedoka. Čućete ih kako se žale da su morali, nisu imali izbora, bili su ucenjeni, ali nikada nećete čuti kakvu su ličnu korist stekli. Reći će vam kako su oni sve odavno znali, ali nisu ništa mogli, ogovaraće one bivše i iznositi samo njima znane tajne, pokušavajući da pridobiju poverenje novog okruženja. Biće vredni, nekad na čelu kolone promena, bučno će slaviti pobede, grliti koga treba i merkati novo dobro mesto na koje će se ugnezditi. Stare drugare će zaboraviti, na društvenim mrežama će napraviti nove profile i, tako sveže okrečeni, umešati se u masu.
Kada sa gnušanjem sagledate razvojni put jednog preletača i upitate se kako ih nije stid pred kolegama, porodicom, komšijama, treba da znate da se oni na to ne obaziru. Kao i prethodna grupa ljudi, oni imaju svoju realnost u kojoj ne živi ništa osim njih samih. Postoji samo njihov sopstveni interes, a u njemu nema prošlosti i preispitivanja. To zaborave. I podrazumevaju da će i drugi zaboraviti. Pogledaju se u ogledalo bez griže savesti i spremno krenu u svet sa novim licem.
Za jedno društvo u kome traje borba za promene nisu neobični ni ćutači ni preletači. Oni su deo folklora. Ali, kada borba prođe, kada se sve slegne, uloga im je različita. Jer, ćutači nisu opasni. Oni su više kao svrab koji čoveku ne da mira, koji ga opominje i nervira svojim prisustvom. Ćutači će se ispeglati i nastaviti da ćute prihvatajući novu stvarnost kao prirodni proces. Ali, preletači su opasni na više načina. Oni će na svojim novim pozicijama lomiti mentalno zdravlje okoline neprekidnom logorejom o sopstvenim stradanjima i zaslugama. Neprijatnim svedocima će zagorčavati život. Umetaće se u svaku pukotinu, razarati je i grabiti, bez svesti o potrebi da se nešto popravi. Jer u tim pukotinama i živi ono zbog čega su prisutni. Tu leži plen. Uzimaće ga lako i neopterećeno jer oni nemaju želju da se sistem održi i unapredi. Bitni su samo oni, a kad krene pad, već su spremni za novi početak.
