U uređenim sistemima ljudi imaju privilegiju da se opuste i žive svakodnevno. Gde god da stanu, sigurno je. Prava i obaveze su jasno definisani, kao i kazne za kršenje ovog kodeksa, institucije poštuju propisano, podanički mentalitet je izbrisan svešću da pobednici na izborima nisu vlast, već državni službenici koji postoje da bi održali stabilnost i prilagodili je datim okolnostima. Zato su njima sve vesti preko vremenske prognoze čist višak jer su im leđa zaštićena u svakoj životnoj situaciji koja može da iskrsne.
Oni žive u društvenim sistemima. Oni nemaju haos koji ih tera u lične, esnafske ili ideološke mehure kao jedino mesto gde je moguće ostvariti privid mira i sigurnosti. Jer, ni jedno zdravo društvo ne postoji kao lanac zasebnih ćelija. Ono počiva na solidarnosti i svesti da je ugroženo pravo pojedinca potencijalna opasnost za svakoga.
Mi živimo na vrtložnim prostorima. Umorni smo i preopterećeni svakodnevnom borbom za ekonomski i mentalni opstanak. Prinuđeni da stalno, i sve ispočetka, branimo osnovna prava, dokazujemo očite činjenice, snalazimo se i provlačimo kroz namerno nerazumljive propise, neophodno poznajemo određenog čoveka koji može nešto da završi. Mi gledamo i grčevito branimo zauzeti deo ličnog prostora sami jer smo izgubili nadu da to može uraditi bilo ko drugi. Svaki naš dan liči na izlazak u minsko polje. Srećni smo kada se vratimo bez velikih gubitaka. Opušteni tek kada zatvorimo vrata. Zadovoljni kada podesimo svest na baš me briga, meni je dobro. Ali…strah kljuca iz podsvesti. Zato smo šampioni po broju bensedina koje napakujemo u sebe da taj strah od neočekivane opasnosti suzbijemo. Razara nas neizvesnost brisanog prostora kada ćemo u nekoj nevolji ostati sami, bez potpore u zakonima i procedurama, poklopljeni ravnodušnošću okoline koja neće shvatiti da je lista za odstrel nasumična, koja će verovati da kocka na njih neće pasti, koja će viriti iz svog mehura neosetljiva i oholo nema.
Zato su za nas sve vesti naše vesti. Moraju da nas se tiču. Nemamo prava na hibernaciju jer je solidarnost jedino što nas štiti od razularene moći otimača zdrave pameti.
Moramo biti tu kada se maline prodaju ispod cene, a mleko postane stočna hrana iako sa poljoprivredom imamo dodira samo preko tezge u piljarnici. Jer ćemo u suprotnom deci davati mleko u prahu iz uvoza i pržiti šniclu koja je zamrznuta pre više godina, pa stigla do našeg tiganja pošto je probila sve normalne zdravstvene rokove.
Moramo čuti kada nam iz inostranstva poruče da se u našem voću i povrću nalaze nedozvoljene količine pesticida ili opasne bakterije. To ovde nema ko da nam kaže. Svi moramo pitati zašto.
Treba pratiti zagađenost vazduha i tražiti odgovor. Ne pristajati na laž i kratak dah u ime ekonomskog napretka.
Na putu se moramo osvrtati na auto ispred i iza, kontrolisati i svoj i tuđi pravac kretanja, izbegavati rupe i krivine sa pogrešnim nagibom, obavestiti se o sigurnosti tunela, primetiti motor u svetlosnoj brzini, skloniti se od vozača sa tamnim staklima…i zahtevati da nam se objasni zašto je sve ovo potrebno kako bismo preživeli put do kuće.
Kada se buni zabavište, škola i fakultet, to je i naša priča iako nemamo dece u klupi. Jer će nas to što sada izađe iz klupe sutra lečiti, uvoditi nam struju, zidati, suditi, učiti novu decu.
I kriminal je naša zajednička tema. Iako smo lično pravedni i daleko od burazerskih mutnih kombinacija. Zato što su braća laka na oružju, pa se možemo naći u rikošetu dok pijemo kafu ili seckamo ćevape, možemo postati slučajni svedok, naš plac se može pokazati kao investiciono interesantan, a možemo jednostavno čekati voz ispod nadstrešnice koju je korupcija postavila, ili sedeti u učionici gde je juče spušten plafon, a danas se baš nama obrušio na glavu.
Vest za sve nas je i kada nam ukinu pozorište, kada odbiju finansiranje renomiranih festivala, kada razvale organizacionu strukturu institucija kulture. Nema veze što mi lično u pozorište ne idemo. Mora da nas se tiče. Jer, kada se pozornica zbog samovolje moćnika preseli u kafanu, vratili smo se na vreme devetnaestog veka i putujućih trupa. Sa dva veka unazad teško se hvata voz za budućnost.
Ozbiljna vest je i to da je jedan ministar prostačkom izjavom iz skupštinske klupe uvredio sve one koji se zalažu za očuvanje spomenika kulture. Zato što je on ministar koga svi mi plaćamo, skupština pripada celom narodu, a spomenici kulture su deo nacionalne baštine. Nad ovim gestom se svi moramo zamisliti i ostati zabrinuti sve dok nam neko ne objasni rodoljubivu agendu dotičnog ministra koji se transparentno kiti šajkačom i opancima, a pljuje svom narodu u lice.
Moramo znati da su neka deca prebijena iako smo svojoj zabranili da se javno politički izjašnjavaju učeći ih politici ličnog mehura. Moramo pogledati snimak na kome se vidi presamićeno telo koga zverski tuče čopor pendreka. Jer…to dete je izašlo da brani neku pravdu. I zbog toga je prebijeno iako nikakav otpor nije pružalo. Sutra to može biti bilo ko. Zver ispod šlema je možda naš komšija. Ili policajac u školi.
Dakle, mi nismo narod koji je dostigao sreću sistemske zaštite. Jedini spas nam je u solidarnosti, saznanju da je svaki pojedinačni problem deo šireg problema. Štiteći druge, štitimo i sebe, branimo princip pravde i propisa u svakom segmentu kao kišobran u oluji. Ne damo da se slomi i pobegne, grčevito se držimo za šipku i zbijamo pod klobuk znajući da će nas vetrometina zbrisati ako ostanemo sami.
