Mirka je volela život i cipele.
Život je bio lep, udoban, bez ukrštenih staza, sastavljen po ličnom ukusu. Neko bi rekao jednoličan. Deca, kuća, posao. Ali Mirka je baš tako htela. Jer, visoki let nosi rizik iznenadnog pada. Razređeni vazduh pomuti pamet. Mirka je bila suvereni vladar sopstvenog ušuškanog gnezda.
Cipele su bile njena strast. Kupovala ih je često i rado, nekad promišljeno, nekad namah. Neke je nosila dugo, neke samo jednom ili nikad, glancala, punila papirom i slagala u police. Čak ni one svakodnevne nije rabila do kraja. Ostavljala je i njima parče duše jer bi, bez sjaja i oblika, ličile na ogoljene mumije.
Svaki par je imao svoju priču. Glamuroznu varijantu zamišljenog sjaja, uz koju se nosi ono što nikad neće biti, ali ona zna da postoji. Uspomenu na veštu kompoziciju. Kamičak koji je omeo na stazi. Sećanje na događaje, tako mnogo događaja. Tugu zbog promašaja. Žuljeve. Kapric visokih potpetica kada je inat jači od ravnoteže. Nevericu nad promašajima.
Nekada je Mirka svoje police samo čistila, vetrila i preslagala, a nekada je stajala pred njima dugo i kaleidoskop se vrteo, dovodio je do sna i obamrlosti ili rušio u maglu.
Kada je bila neophodna i treća polica, muž je rekao:
- Neke žene skupljaju salvete – nasmejao se spokojno i nestao iza novina.
Mirka je pokupila svoje police i odnela u Zabrežje, u vikendicu, daleko od podsmeha i svake uvrede. Ostale su samo poslovne cipele i pijačarke, papuče za dvorište i zepe. One su bile dovoljno otporne na udare bilo koje vrste.
Negde u to vreme i deca su porasla. Vreme se proširilo. Zabrežje je bilo daleko, četiri police su bile zatvorene u samoći planinske kuće, a svako nedostajanje u nekom trenutku počinje da boli i pretvara se u prazninu koja se mora popuniti. Tako je Mirka počela da crta. Svoje modele. Prvo jednostavne, ravne i praktične, a zatim sve smelije, sa linijama koje prate hrabru misao i razigrani duh. I sve dok vuče nit po papiru, Mirka je bila nedostupna za svet oko sebe, potpuno utonula u skicu, prateći cilj i zamišljajući nogu koja u njenoj cipeli gazi, oblačeći je u kombinaciju koja se slaže, ali ne ugrožava izuzetnost obuće. Jer, njena obuća nije bila samo detalj i dopuna, ona je morala biti svet za sebe koji je pristao da se pridruži i stopi, ali nastavlja da kuca svojim srcem, ne nameće se, jer bi to bilo vulgarno nevaspitanje, samo stavlja do znanja da celina bez njega propada u običnost.
Nije Mirka sve ovo radila potpuno javno. Papir je držala u bloku. Trudila se da ostavlja utisak nehaja ili je crtala u samoći, noću, dok je muž na poslu ili, što je najviše volela, u rano jutro kada je tišina nepregledna i izgleda da nikada neće proći. Sve ovo je bilo samo njeno, toliko njeno da bi ga svaki razgovor mogao obesmisliti.
Zato bi se dešavalo da joj se između dve linije zaglave neke reči i obaveze:
- Mama, sutra čuvaš decu…
- Šta ćemo za ručak…
- Poželeli smo palačinke…
- Uskoro će slava, treba napraviti plan…
Treba, moraš, znaš, ti najbolje umeš, hajde, samo tebi verujem, znam da zovem kasno, ali moram, razumećeš, napiši, podseti, zategni, uspremi, požuri. Mirka stavi crtež u blok. Ne ljuti se. Ovo je njen život, a on je dobar. Potrči da dune u svaku boru jer, tek kada je sve ispeglano, poređano i nahranjeno, otvaraju se njene police. I što je najvažnije, niko ne oseća nikakav nesklad. Svi je vide ornu i nasmejanu, posvećenu jednako i tiganju i razgovoru. Zato niko nema potrebu da je pita da li je umorna, treba li joj nešto i ona to razume. Oni imaju svoje živote. Možda joj nekada nedostaje neka reč, makar formalna, ona reč koja te uteši i kada ti uteha nije potrebna jer sve radiš po svojoj volji. I ta nedostajuća reč je ponovo vraća olovkama i bloku, diže je u cik zore da sigurnom linijom ode do sebe.
Vreme je prolazilo i Mirka je jačala. Neke crteže je slala na konkurse, dobijala sitna priznanja, ali ni o tome nije govorila. Skrivena tajna je bujala u novu hrabrost i bivala sve smelija, gotovo drska i agresivna. Njene cipele su dobijale pečat, a ona je hodala kentaurski podeljena na vidljivu, uvek dostupnu, bez ličnih potreba, i potajnu, savijenu u kuću tajni koja se rasplamsa u hiljadu zamišljenih zvezda.
Do praska je moralo doći. Za Mirkin rascep nije bilo postojanog lepka. Usudila se da rizikuje, opet tajno, skrivajući od porodice svaki korak. Znala je da samo u samoći hrabrost dobija na kvalitetu, jer nema svedoka za mogući pad.
- Mama, trebaš mi sutra…treba da…
Prekinula je u pola rečenice:
- Ne mogu.
- Kako ne možeš?
- Nisam tu.
- Kako nisi tu? Gde si?
- U Italiji.
- Šta ćeš ti pobogu u Italiji?
Isključila je telefon. Potpuno mirno i ravnodušno. Ispred se na sjajnom postolju okretao par cipela po njenom nacrtu. Gledala ih je sa pažnjom, disala duboko, ni ponosna, ni srećna. Bila je puna nekog slatkog dima koji je spajao krov sajamske hale sa tesnom sobom u Zabrežju gde spava njeno blago. Ništa joj nije bilo krivo. Sve je sa razlogom i uzrokom. Sada je tu, sutra leti nazad. Biće neverice i čestitanja. Ljutiće se što je ćutala. Čudiće se kada je stigla. Opet će joj nedostajati prave reči. Ispeći će palačinke. Radovaće se novom jutru kada se u mraku, pre zore, razvije pred njom belina papira da primi svaki višak i svako nedostajanje.
