Krajem sedamdesetih godina oko Šapca su se formirala naselja po obodima grada i punila se naglo jer je fabrika usisavala sve što je želelo da pobegne sa sela. Deca iz tih krajeva su išla u šabačke srednje škole, neki su bili daleko bolji đaci od nas, ali ih je odvajalo nešto što im nismo opraštali: nedostatak opšte kulture, ono što te ne nauči knjiga, već dobiješ iz kuće ili bekgraunda. Tako je među nama nastao izraz: kakav je, kao sa Letnjikovca.
Nije to bio elitistički stav gradskog jezgra, već kulturološka podela, nastala iz potrebe da se označi fenomen osobe koja je ambiciozna po svaku cenu, koja hoće da se nametne, ali ispod fasade nema zdravu osnovu. Ona oponaša jer joj nedostaje lični stil, maše napabirčenim činjenicama, ima strašnu potrebu da dominira, često izmišlja sa ciljem da zaseni. Iza nje ostaje samo praznina, često bruka, na koju se ona ne osvrće, već traži nove drugare, prezrivo ogovara prethodne, šlihta se moćnijima od sebe, ne bira sredstva koja će joj izbrisati prošlost, premostiti rovove i omogućiti napredak na zacrtanom putu.
Znali smo mi tada, možda više osećali, kako celog čoveka ne čini samo knjiga i novčanik. Mora tu biti i nešto manira, vaspitanja, formiranog ukusa. Uz svedočanstvo se moralo imati pojma o muzici, filmu, stripu, neophodnoj literaturi, fotografiji, poželjna su bila iskustva sa putovanja, naročito ona ferijalna, studentska, izvedena u sopstvenoj režiji. Engleski se podrazumevao. Autfit takođe. Iz našeg društva nije niko nikada bio oteran, odlazio je sam, nestajao je u uzaludnosti pokušaja da nam proda maglu.
Nije Letnjikovac bio jedino naselje koje je proizvodilo ogoljenu ambiciju, ali je postalo paradigma. Silne su anegdote ostale, prepričavaju se i danas, samo što su vremenom počele dobijati gorak ukus jer je prestalo biti sramota ponašati se kao da si sa Letnjikovca. Sada je to mejnstrim koji se toleriše i opravdava. Taj retrogradni put kao da je oslobodio ljude prirodne potrebe da se ravnjaju prema boljima od sebe, da rastu, nauče što im fali, popune praznine i obrišu blato. Kola su okrenula unazad i dozvolila opšte poseljačenje ukoliko je ogrnuto dovoljnom količinom novca i moći. Škole su urušene, profesori su postali banda, pozorište ukinuto, festivale su zamenili koncertima sa Ibarske, televizija progovara jezikom ulice kroz usta polugolih, umetnost izdiše na margini, privatno postaje javno, mišljenje se smatra izdajom. Sve duhovno je označeno kao nepotrebni balast. Svako znanje kao lična satisfakcija. Fino punjenje koje se sleže oko obrazovanja, koje se taloži generacijama, odjednom je postalo čist višak, nešto što nervira i žulja, pa je proglašeno za snobovski otklon od običnog i poštenog naroda. Desio se neverovatan obrt. Umesto da Letnjikovac dođe u grad, grad se uselio na Letnjikovac.
Tako smo dobili ovih dana izjavu visokog zvaničnika koji je Taličnog Toma smestio u galsko selo. Mili narod će ga pravdati svaljujući brljotinu na pisca govora, nemajući ličnu širinu da shvati kako takvu budalaštinu ne bi pročitao niko iole obrazovan, čak ni u snu, ni u najvećoj brzini. Jer…treba li objašnjavati?! To bi bilo isto kao kada biste smestili Džegera među Bitlse, Rembranta uz Vorhola, dozvolili Niksonu da se bori za istinu u novinarstvu, verovali da je Zemlja ravna ploča, a vakcina nosilac mikročipa.
Zato Talični Tom u malom galskom selu nije lapsus. On otkriva provaliju neznanja, nedostatak opšte kulture, bazičnog smisla za stvarnost i tokove stvarnog života. To se pokušava sakriti diplomom, položajem, količinom moći, što takvu osobu čini drskom, nadmenom, traži osvetu jer svedoke treba što pre ukloniti, nadvikati, neutralisati kao nebitne. Treba se prikazati kao naivna žrtva zavere, velikodušni davalac, borac za prava običnog čoveka koji izdiše pod nepravdom sitničavih snobova. Zato su na udaru škola, univerzitet, kultura, umetnost, svi koji znaju da se sa ovakvim neznanjem ne ide u svet, da se iz takve šupljine ne izvode reforme, da je pučki vodvilj samo predstava bez dubine. Jer… svi putevi vode u Rim…ne vraćaju se na Letnjikovac.
