Jedna sindikalna inicijativa, tako retka u današnje vreme, uzburkala je prosvetnu javnost. Naime, stigao je predlog da se takmičenja održavaju radnim danom, ali, sva je prilika da će i on naići na gluve uši nadređenih. Gotovo istovremeno je osvanulo obaveštenje da se okružno takmičenje iz srpskog jezika pomera na nedelju. I, svi su besni, s pravom očajni, ali će, kao i uvek, uraditi ono što je naloženo jer su navikli na situaciju Buridanovog magarca. Šta god da odaberu, loše je. Oštetiti dete odustajanjem ili mu pokazati da se njegovim znanjem niko ne može igrati.
Školski kalendar se formira u avgustu. Tada se već određuju i nastavne subote. Kalendar takmičenja se objavljuje u decembru. Kako je onda moguće da se tek u martu spozna poklapanje radne subote u Vojvodini sa okružnim takmičenjem? Ili je to ipak nemar? Nemanje pojma i nedoličan odnos prema najboljim učenicima koje imamo.
Nisu to jedina preklapanja. Svake godine se planiraju istovremena takmičenja iz raznih predmeta uz objašnjenje da je nastavnik taj koji treba da usmeri učenika na određenu oblast, da ne postoji dete koje je talentovano i za fiziku i za srpski jezik, pa se onda u poslednjem trenutku termini pomeraju, ujutru fizika, u podne srpski, nastaje otimačina i jurnjava, jer…u današnje vreme sve je manje dece koja žele na takmičenje, a ona koja pokazuju ambiciju, po pravilu su dobra iz svih oblasti. Sva objašnjenja iz baze ne dopiru do organizatora. On radi po svom naumu, stvarnost ga ne dotiče. On štiklira sopstvenu aktivnost prebacujući eventualnu krivicu na nastavnike.
Nastavnici su krivi jer deca nisu motivisana. Takmičara je sve manje. Nastavnici su krivi jer su na jedno dete natovarili previše obaveza. Nastavnici su nezahvalni jer traže nadoknadu i priznanje za celodnevno vikend angažovanje, razmaženi su okriljem državne službe i ne misle na najbolji interes dece. Pitanja na takmičenjima su sasvim prilagođena uzrastu učenika, loši rezultati i jednocifreni prolazi na sledeći nivo su rezultat lošeg rada nastavnika. Za okružni i republički rang je potreban veći obim znanja od redovne nastave, kažu oni istim onim nastavnicima koji su proveli sate na dodatnoj nastavi cedeći u sitna creva svaku naučnu nedoumicu, istim onim nastavnicima koji moraju da ponove kontrolnu vežbu ako se pokaže da je za đake bila preteška i donela više od polovine jedinica. Na takmičenju to ne važi. Sastavljač testa je neprikosnoven, čak i u situacijama kada se otkrije greška u ključu, pa se naknadno ispravlja.
Na kraju, šta mi pokazujemo deci na takmičenjima? Šta poručujemo našim najboljim đacima koji još uvek veruju u moć znanja i raduju se uspehu?
Demonstrira im se nemar i nehaj sistema koji se njihovom budućnošću igra na administrativnom nivou. Napravi se kalendar, pa se menja, premešta i kalkuliše. Sastave se testovi, pa se previdi rešavaju u hodu. Formira se rang lista, pa se nekad crta za prolaz pomera, a nekad ne. Zavisi od toga kolika je bruka. Na takmičenju iz jedne oblasti su uslovi za napredovanje široki, na drugom se deli iz stisnute pesnice. Negde su deca nagrađena direktnim upisom u željene škole, negde im je za tu privilegiju potreban plasman do trećeg mesta na republičkom takmičenju, pa im se sva muka svede na ličnu satisfakciju.
Uspešni nastavnici tek nemaju ništa. Osim tapšanja po ramenu. I učestvovanja u nečemu što vide kao besmisleno. Ako su nastavnici srpskog jezika, obavezali su se na tri takmičenja, nekad i četiri ako se odluče i za smotre talenata, što čini ukupno dvanaest radnih subota i bezbroj dodatnih časova. Ove godine su dobili i nedelju jer se u špartanju provukla greška. Ćutaće, kao što ćute godinama. Biće besni jer njihove predloge nema ko da čuje, iako su svi ti predlozi u korist dece, najboljih đaka koje imamo. Neće ih oštetiti, neće im prkosom i odustajanjem pokazati da je znanje najdragoceniji resurs koji neko poseduje. Staviće opet svoje dostojanstvo pod malj koji već godinama razbija i u prah rasipa svaku zdravu ambiciju.
