Ја никад нећу бити писац зато што сам жена. Јер је писање мој хоби, а од хобија се не живи, па он мора да дође на крају, мислим на крају свега, али најчешће на крају снага. Да објасним конкретно. Од јутрос сам скувала кафу и чај, па послужила, затим доручак, опрала судове од доручка, спремила ручак за два дана (три јела), умесила колач, распремила купатило (све делове купатила), избрисала прашину, усисала прашину, опрала подове, спремила одело за сутра у смислу проветравања и пеглања, опет скувала кафу…а недеља је…и у кући живимо само нас двоје одраслих. Набрајам све намерно јер кад се каже поспремила кућу и скувала ручак није довољно упечатљиво, не виде се све операције. И тако свакога дана. А онда седнем да пишем, после тога свега и на крају свега и, наравно да изгледа као да псујем. И немам снаге да се посветим ничему што траје дуже од два сата, а некад је и то пуно.
Пишем тако што размишљам о томе док сам за шпоретом или са крпом у руци. Искључим се и кад седнем за рачунар, све већ имам у глави. Онда само седнем и испишем. То је једини начин.
То не ради ни један мушкарац. Он може да тера по хобију и да то буде и занимљиво и уважено.
Да не причам да обично куцам тако што држим рачунар на коленима јер у кући није осмишљено место за мој хоби. Јер је хоби.
Вероватно се ствари мењају ако си Роулинг или Киз, али ми живимо у Србији, а овде се не зарађује ни од посла, а камоли од хобија.
Кнаусгор прича како је годинама писао свој први роман, како је имао више промашаја, како је дане и дане проводио у соби само читајући јер му писање није ишло. Ко му је за то време прао судове и чистио гардеробу. Нема везе што живи у Шведској, неко мора бар децу да одведе у вртић, да подгреје ручак…
Ђура Јакшић је дане проводио у кафани, није од писања живео, али је писац. Породицу је оставио у неопеваном сиромаштву, у најцрњој беди, па су жена и деца живели од туђе милостиње. Ко данас то спомиње? Да ли би и једна жена желела да живи са таквим типом, све и да има гаранције да ће се његово име прославити? Да ли би доручак своје деце мењала за књижевну славу?
Нећу више да набрајам. Ево један други пример.
Мој познаник је био ожењен женом која је врло посвећена својој научној каријери. И врло је успешна. Али је само томе посвећена. И приликом њиховог развода нико није причао о томе, већ о свим чудним начинима на које су они живели: никад не кува, оставља крш иза себе, кућа је у хаосу, свуда разбацане и покачене ствари, остаци од хране стоје по столу и по неколико дана. И нико није имао никакву примедбу на жељу њеног мужа да се разведе. Нико му није рекао: она је научник. А да ли би било тако да је обрнуто? Да је он остављао своје ствари свуда по кући и није кувао и није распремао иза себе. Не! Још би био подстицан да се посвети свом послу јер је понос породице. На тацни би у радну собу добио храну и, наравно, да не би остали остаци хране. Жена би их склонила. И питала га да ли још нешто жели.
И онда ће неко да ми прича о равноправности. Или да ми каже да треба да се борим за себе и за свој статус! Како да се борим?! Да ми никну још два пара руку и дан се продужи? Јер то би био једини начин. Да се деси природна мутација са циљем да жене буду равноправне. Од друштва нема вајде.
