Gramatika je nauka koja proističe iz života i zato je vrlo indikativna kada treba objasniti taj život. Naročito je to zanimljivo u oblasti gramatičkog i prirodnog roda, ali ja ću se ovde držati samo zamenice JA, koja u evolutivnom putu ženskog pola ne postoji. Kako god je razmotrim, istorijski, ili u jednom ljudskom veku, tako je. Ona se kod žena negde izgubi, zaturi se ili izbledi, postane nedostojna i može se čuti jedino u sopstvenim presabiranjima.
Svako dete se rodi sa zamenicom JA, svrsta se u određeni rod, ali ga odmah učimo, naročito žensko, da bude civilizacijski ugodno i da izbegava prvo lice jednine. Da ne bude sebično. Da podeli. Da se ne ističe. Da sasluša druge. Da razume. Kada nije pristojno prema ostalima, kažemo: šta ti misliš da si ti…i drugi imaju prava.
Kod neke dece se uništavanje prvog lica ne primi, pa se ona smatraju lošije vaspitanim, ali se ona vrlo brzo pretvaraju u vođe, nameću svoju volju ostalima, svesni su sopstvenih potreba i bespogovorno zahtevaju da im se sve ispuni. Poslušni i lepo vaspitani nisu sebični, slušaju, razumeju i ćute. Postaju obezličeno MI koje vođa koristi da bi ih držao u pokornosti, iako mu je u mislima pre svega svetlo JA i prezreno ONI, a svakodnevno TI i VI.
Najveći broj devojčica JA izgubi u najranijim godinama kada se uče da se treba skloniti i ljupko smešiti svemu i svakome. Samo tako postaju prave žene od njih, a za svako isticanje im sledi dopusna rečenica: iako je žensko…Ako se u borbi za neko svoje pravo ispsuju ili potuku, slede im žestoke kritike, etiketa muškarače, i sažaljivo: nisi ti muško…Uče se da žene imaju svoje oružje, posmatraju majke i bake i uleću u kalup sa nadom da će ih prevazići, što se dešava retko ili nikada. One tako ljupke i efemerne stižu u svet posla ili braka koji počiva na: neće meni žena zapovedati. Tako ove bivše devojčice postaju u najboljem slučaju MI, ili ONA, ONE.
Kod muškaraca se JA neguje i nagrađuje. Ulaskom u brak, oni zadržavaju prvo lice jednine, a žene se sele u množinu iz koje nikada ne izađu. I kada koriste sopstveno JA, to je samo u slučajevima kada treba ugoditi zajedničkom MI. Meni je uvek interesantna rečenica: šta sutra da skuvam, šta ti se jede. Od hrane, preko navika, letovanja, dnevne rutine i svega što čini život, žena postaje i ostaje MI. Nema svrhe da se nekome žali na to. Muškarci to ne razumeju kao da priča drugim jezikom, a druge žene joj odmah isprosipaju salvu sopstvenih odricanja i ubede je da drugačije i ne može. Žena ne može da kaže: JA hoću, JA želim, JA znam, JA treba da…ako je prava žena. A svako želi da bude prihvaćen i u tome leži zamka. Lišene prvog lica jednine, one popunjavaju drugi red, čak i kad to ne izgleda tako.
Mnogi će se sada setiti da postoje mnoge uspešne žene, na uglednim pozicijama i u nauci, i u poslu, i svuda. Ali, svaka od njih dolazi svojoj kući. Tu je ili sama, ako nije bila u prilici da nađe nekog ko bi trpeo toliku dozu njenog uspeha, ili se vraća mužu koji ima svoju karijeru, a njegova karijera je uvek bar malo uspešnija, ili bar stresnija, ili bar malo bolje plaćena. One su navikle da balansiraju, da se kriju i govore o sebi u fusnoti, ponekad se posvađaju i nastave po starom. Zlo je kada se ona vrati u kuću gde muž nije ravan njenom uspehu i kada ona mora da se, ulazeći u porodično gnezdo, smanji na njegovu veličinu. Ona ne sme ni slučajno pomenuti sebe da ne povredi njegov muški ponos, mora biti bolja domaćica, majka i kurva, jer ništa spolja ne staje na putu njihovom MI. Kada joj trpilo pukne, svi je osuđuju jer joj je karijera bila važnija od porodice, a i muža je ostavila baš kad mu je bilo najteže, iako ona zna da je njemu čitavog života bilo najteže, pa je svejedno koji će trenutak izabrati za odlazak.
Za muškarca je normalno da se kao mlad iživi, da se ne stidi, da tera kera. Svi su ponosni. Zatim uči školu ili se nečemu uči, ženi se. I opet svi ponosni. On se dočekuje i ispraća, za njim se rasprema i uzdiše, on se smatra naivnim, pa se štiti, on je dragocen i čuvan od loših pogleda i svakog uroka. Njegove se reči prepričavaju, uspesi ističu, ne sumnja se u izbore. Svet mu se predstavlja kao samo njegov i ničiji više, jer on je muškarac, ratnik i osvajač, a ako je nežni cvet, tu je armija majki i tetaka, komšinica i sestara da ga štiti i neguje. Od svojih žena očekuju isti tretman i sigurnu luku. Čak i oni koji deluju rodno osvešćeno, u sebi nose makar slabašni glas neke tetke koja mu spočitava kako treba sa ženama postupati.
Muškarci poštuju samo majke i sestre, a žene su njihova lovina i svojina. Zato se ne mire sa ženama šefovima, sa ženama naučnicama, sa ženama umetnicama, sa ženama sa glavom. Njihovo brižljivo odnegovano JA nije sposobno da primeti drugo JA, već zahteva potpunu asimilaciju, apsolutno predavanje i nestajanje.
