Anđa je imala jednu babu kod koje je povremeno morala da ide iako joj to nije bilo sasvim prijatno. Ali je morala jer je ta baba Anđu mnogo volela, tako su svi pričali, pa i ona sama ponekad…kad hoće da pokaže kako nije nezahvalna i razmažena. Takvi trenuci nekad dođu u životu. Anđa je bila svesna da nije sve uvek iskreno i pravedno i da ljubav često ima čudne oblike.
Anđa je tu babu zvala pravilna baba. Naravno, to ime je izgovarala samo u sebi da ne uvredi mamu i tatu koji su ovu pravilnu babu više slušali od svojih pravih roditelja. Često, kad Anđa nešto prekardaši, kad nešto ne posluša, kad se inati, ili ih obruka bez razloga (tako oni kažu: što me brukaš bez razloga), govorili su kako je samo ova pravilna baba u pravu i kako je ona izmislila život (to mama kaže: ona je izmislila život, zna sebe da ceni). Nije se to dalo baš sasvim razumeti, nekad joj je bilo krivo, a nekad sasvim svejedno.
Pravilna baba je Anđu volela na svoj način. Prvo bi je prilikom susreta dobro odmerila, malo poćutala kao da razmišlja, a onda je sipala svoje čuvene rečenice za početak: pa ovo dete ništa ne jede, pa ovo dete raste kao iz vode, sve joj je kratko, pa ovo dete vuče stalno neke rke za sobom, ima li normalne igračke. Ili već nešto slično. Uglavnom, sve je počinjala sa: pa ovo dete. Anđa je znala da će ova faza kratko trajati, pa je umela da čeka jer se malo posle toga pravilna baba pretvarala u pravi vihor koji je nezaustavljivo trčao, kuvao, pekao, čistio, provetravao, presvlačio. Za dete je moralo sve biti savršeno. E, tad se moglo malo predahnuti jer se ovaj trk nije mogao ni dostići ni prekidati. Kad bi Anđa ušla u kuhinju i započela neki razgovor, pravilna baba nije mogla da priča jer će joj zagoreti jelo, a dete mora na vreme ručati i zdravo se hraniti. Bar kad je kod nje. Jer drugi o tome ne misle koliko treba. Ako se Anđa prihvati krpe ili već nečega da pomogne, pravilna baba se stalno nešto breca: vrati se, preskočila si, ne mlati tom ručkom od usisivača, ne muljaj po vodi, pazi kako se penješ na stolicu, zategni to malo bolje, ne ljuti se kad te opominjem, bićeš mi zahvalna jednog dana što sam te svemu naučila kad već niko drugi o tome ne misli. Zato je najbolje bilo da se ne meša mnogo. I Anđa se nije ni mešala. Samo je slušala. Kako se jede za stolom, kako se ponaša u gostima, kako se mora biti učtiv i otmen, a ne kao da se u šumi raste, kako se ne sme kapati po podu i stolnjaku, kako se ne jede bez tanjira usput, kako se češlja, oblači, hoda… Ova baba je sve znala. Zato je i bila pravilna baba. Na sve to, ujutru se moralo ustati najkasnije u osam sati, nema veze što je vikend, jer dete mora usvojiti disciplinu, a i doručak se ne može jesti u podne ili preskočiti kad se ona toliko trudi da sve bude zdravo i savršeno.
Kad se trk i vihor smire, kad nastupi popodne, onda se pravilna baba odmara jer su je samleli posao i brige. Uveče gleda program na televiziji, a Anđa mora u krevet jer za decu nije kasno leganje. Dozvoljeno je bilo da malo čita. Ne predugo, jer baba dođe i ugasi svetlo. Kaže: pokvarićeš oči, spavaj. Onda Anđa zaspi, ali joj uvek bude hladno, pa se sklupča i uvije, a u snu joj dođe letnji dan kod obične babe kad sede ispod kruške i jedu lepinju, a kajmak joj iscuri niz ruku, pa mora da poliže jer je krpa baš tad ostala u kuhinji. Sanja ona kako sa ovom babom mesi listiće i tapka rukama da budu tanji i smeju se što se testo, čim ga pustiš, opet skupi ili pocepa. Onda izbriše brašnjave ruke o majicu, slučajno, a baba brže to pere, namigujući i praveći smešne grimase, jer mama može banuti iznenada, a dete se ne može držati neuslovno. Sanja kako baba ulazi u sobu u rano jutro i navlači zelene zavese da sunce ne uđe prebrzo u sobu, a Anđa to čuje i pozove je, pa baba legne pored nje, dugo je mazi, miriše je, golica i govori kako na svetu ne postoji lepše dete od nje. Ni pametnije. I taman se malo ugreje, dođe ono stvarno jutro, pravilna baba umaršira u sobu i zove je na doručak. Anđa smesti svoje snove iza čela i spremi se da sluša šta sve treba i kako treba, a ona to još ne zna, a, možda, i ne ceni sada dovoljno, mada će se jednog dana setiti svega i biti zahvalna. Tada ona začešlja šiške da pokrije čelo i nikome ne dozvoli da joj otima snove zarad budućnosti i discipline.
