Ako se još koji put zaprepastite nad produktima iz Akademije za mlade lidere koju neguje vladajuća stranka kao sopstvene jaslice iz kojih izleću jastrebovi željni slave i priznanja na uspešnoj imitaciji samoproglašenog božanstva, uzdržite se. Uzdržite se od kletve, gnušanja i čega god ružnog, mada je ovo što tražim od vas zaista preteško. Teško je odupreti se nagonu za samoodržanje koji nam sugeriše da se klonimo otrova, pa izaziva nagon za povraćanje. Uzdržite se, jer svi ovi mladi ljudi su kolektivna tvorevina duha jednog naroda. Da neko pametan to nije shvatio, ne bi ih ni proizvodio ni slao u etar jer se ne bi primili. Neki drugi narodi ih ne bi ni primetili, ili ne bi bilo zainteresovanih polaznika, ili šta god…samo ne bi postojali, bili bi nemogući. Ovi naši su deo kulture i pristaju nam kao jelek, anterija i opanci.
Evo kako mi se to objavilo.
Danas mi sasvim slučajno iskoči na ekranu Da klikneš od sreće, a zatim I ja sto dobijam isto, stilizovano, u bojama srpske zastave. Kapiram šta je, pomoć od sto evra za mlade koje daruje država, mada svi kažu Vučić, i koja treba da im pomogne u oporavku od epidemije, ili da im zaleči stres izazvan epidemijom, ili da im bude naknada za strah, odricanje, bol.
Ja se prvo uhvatim za reč KLIKNEŠ i upitam se da li je to sa dugim I (glasno i vedro uzviknuti, uzviknuti sa ponosom, kao asocijacija na kliktanje orla, sokola, što opet pruža niz asocijacija i put u simboliku kroz naše državotvorne simbole, ali i jednačenje ovih ptica sa pojmovima časti, oštrine u stavovima, postupcima, hrabrosti itd), ili sa kratkim I (uključiti uređaj, dati naredbu na računaru, telefonu, ali brzo i kratko; sa kratkim I ovo je svršeni trenutni glagol i tako ga tumačimo podsvesno, kao trenutnu radnju). Iako je ovo moje razmišljanje profesionalna deformacija, nije loše krenuti od reči, protumačiti im nijanse. Mnogo šta se tako otkrije.
Pošto je ovaj slogan namenjen mladima, ali i njihovim roditeljima koji će ovu kampanju pratiti jer će ih rasteretiti u nekoj obavezi, razmišljajmo šta će oni pročitati i shvatiti. Šta će, uostalom, bilo ko razumeti kada ovo pročita? Šta tvorac slogana želi da se shvati? Hoće li da sugeriše da svakog mladog čoveka od potpune sreće deli samo jedan laki klik, momenat, i sreća je tu, radost, lakoća ponosnog leta, uz brižnu ruku države koja mekim dlanom briše tragove epidemijske brige sa mladog lica i šalje ga u svet? Da, upravo to hoće da kaže! I nemojmo se nad tim zgražavati i iščuđavati kao da ne živimo ovde. Mladi će uzeti pare. I ne treba ih osuđivati kao što danima slušamo po svim televizijama. Uzeće pare, kao što su i njihovi stariji uzeli sve pare sa krila Vučićevog helikoptera, a sad se pitaju nije li ovo novo davanje mladima potkupljivanje pred izbore. Što će reći da su oni uzeli pare znajući da su nepotkupljivi, ali se plaše za mlade. Sve su to matori licemeri! Brinu se za svest mladih, pitaju se zašto nema mladih na protestima, gde su studenti, a ne pitaju se gde su tim mladima roditelji i nastavnici na protestima, gde su im profesori sa fakulteta koji ćute sa svojih akademskih visina čuvajući stečene pozicije i sitne murdarluke.
Da se vratim na Akademiju i njenu vezu sa ovim o čemu pišem. Dakle, kod nas je deo narodnog bića da uzmeš pare i pobegneš. Kada te pare daje država, postupak se ima smatrati časnim, ne odbija se, dostojan je i rodoljubiv. I Akademija isto čini: uzmi ono što ti se daje i beži kad prestane. Uzimanje se u svakom slučaju mora obojiti velom tradicije, zajedništva i svenarodne sabornosti oko uzvišenog cilja.
Ovaj slogan sa kliktanjem nije ništa drugačiji od slogana koje je iznedrilo Ministarstvo kulture i informisanja na svom znamenitom konkursu u kampanji za podsticaj rađanja. Čuveni slogani: Rađaj, ne odgađaj i Pusti reči, nek zakmeči, iz iste su kuhinje. Treba da znamo da su ova dva slogana potekla iz naroda, da su to pobednički slogani, izabrani kao najbolji od hiljadu pristiglih. Iako su se neki tada bunili zbog imperativa koji prosto naređuje rađanje, mene je ovde više porazio lepršavi rimovani izraz koji sam čula. Ja sam ga razumela kao poziv u zanimljivu i laganu avanturu: ne misli, rađaj, šta čekaš, lepo je, hajde i ti, šta se tu prenemažeš, ako mogu ja, možeš i ti, što si cicija…Detinjasto? Ne! Pa to je državni projekat. Vreme će pokazati kako se dalje on sprovodi i kako i on pokazuje sve odlike narodnog duha i mentaliteta o kome govorim. Iako su ankete i istraživanja pokazala koje su pomoći i podsticaji roditeljima i budućim roditeljima zaista neophodni, država to nije razmatrala, ili jeste, ali površno, tek da se kaže. Država veruje da je uradila dovoljno: tolika nova radna mesta, putevi, bolnice… Volim da verujem u porodičnu idilu mladog para sa bebom, platom iz novootvorenih fabrika, u iznajmljenom stanu, kako autoputem Miloš Veliki odlazi prema suncu koje zalazi na horizontu, ali nisam baš toliko luda. Šta država radi dalje? Ona osmisli novu pomoć. Od ove godine davaće veću apanažu za rođenje deteta. Na prvi pogled, iznosi nisu loši, međutim, stavite ih kritički na papir, saberite sve projektovane izdatke, odbitke zbog bolovanja, i videćete da nema mesta za preveliku radost. I šta nas uči ovaj novi primer? Isto: uzmi pare i beži.
Pa, hajde onda da se ne lažemo i ne foliramo. Mi naše mlade učimo kao što su nas, kao što su i naše pretke, od Turaka naovamo. Od države uzmi i beži, ne buni se, pristani, skloni se, sakrij nezadovoljstvo, jer ista ta država, može biti i milosrdna i osvetoljubiva, ali u svakom slučaju je nadmoćna. Tako ih učimo i verbalno i neverbalno, i kad kažemo: šta te briga, ćuti, i kad odemo na šalter da podignemo poklonjene pare i kažemo: pa, šta, kad mogu drugi, mogu i ja. Dok izdišemo u dugovima zbog školarina i studentskih prinadležnosti zamišljamo svoju decu kao uspešne i poštovane mlade stručnjake. A onda ih gledamo još godinama kako apliciraju, bezuspešno se nudeći za male pare, pa im kažemo: učlani se, šta ćeš, vidiš ove sa Akademije, šta im fali. Klikni i ti, sine, pa da i nama zakmeči, ne vredi drugačije.
Klikni na svaki helikopter, zakmečaće i tebi. Svi smo mi svoji! Razumemo se.
