Tolike knjige sam pročitala i ovo mi niko nije rekao. Morala sam sama da otkrijem. Naravno, na teži način.
Mnogo se danas priča o nasilju, raznim vrstama nasilja, ali ja neću govoriti o tome. Pričaću o ljudima koji su nasilni drugim sredstvima, pa to i ne prepoznajemo kao nasilje, sve dok ne počnemo da se osećamo kao prebijene mačke i dok nam svi naši dani ne postanu zli. A, naizgled, sve je u redu, niko nas nije dirao.
Prva grupa nasilnika su neprekidno srećni ljudi, stalno u pokretu, grleno zasmejani, brzohodeći. Govore glasno, nazivaju vas ljubavima, dušama, grle vas i ljube, mada ovaj aspekt u poslednje vreme, hvala bogu, izostaje zbog epidemije. Ne, ja ovde ne mislim na one lepo vaspitane i uljudne koji vam se lepo jave i sa kojima se upitate, već na one pored kojih vas uvek udari vihor euforije, koji sve u svojoj okolini obasipaju salvama komplimenata i koji su oduševljeni svim što se oko njih dešava. I sve to je podignuto za oktavu iznad podnošljive granice.
Pored njih živite neko vreme i ne primećujete da ste oštećeni. Ali, onda, gotovo neprimetno, počinjete da osećate sopstveni život kao neoprostivo dosadan, bez inspiracije, bez ikakvog zadovoljstva. Jer, da vaš život nešto vredi, i vi biste bili isto tako neprekidno srećni. A niste. Pa počinjete da bledite u sopstvenim očima. Dok se ne dosetite da je sve laž i šmira, dok ne shvatite da se tu neko ipak folira, prošli ste kroz sopstvenog toplog zeca sumnjajući u svaki segment sopstva. Kao kad Sledž Hamer uhapšenom kaže: istuci se sam.
Druga grupa nasilnika su neprekidno nesrećni, tužni, zabrinuti, uzrujani. Oni su uvek nasekirani, a kad nemaju razloga, i tad imaju sekiraciju, jer nešto sigurno nije dobro kad je sve u redu. Čim se nasmeju, zabrinu se da to ne sluti na dobro, ili se za neoprezni osmeh izvinjavaju: e, mora čovek i da se nasmeje nekad. Oni su neobična slika provincijskog veltšmerca jer niko ne razume njihovu bol i niko ne ceni njihove žrtve, svi su protiv njih. Mada, ovde se mora priznati da mi i kao narod imamo tu crtu, ali u nekima je ona ipak preovlađujuća.
Ovi nosioci bola od nas traže neprekidno saučešće, potporu, razumevanje i tišinu. Gase nam svaki razgovor, a smeh posmatraju kao ličnu uvredu i znak lošeg karaktera. I kad upregnemo sve snage da ih saslušamo, da im pomognemo, da ih rasteretimo, da ih utešimo, ne vredi. Oni, naizgled, tonu sve dublje i traže još više naše pažnje. Tako nas hvataju u kovitlac davljenika. Što ih više gledamo, jače nas vuku ka dnu. I tako, malo po malo, iz najbolje namere da nekome pomognete, počnete da se budite u sve smrdljivijem raspoloženju jer kanta govana u koju ste svojevoljno ušli nema dna.
Ne znam da li je ovo uteftereno kao nasilje, ali ja sam se pored ovakvih godinama osećala kao izudarana. Modrice su mi prošle kad sam ove euforične poređala kao lažove, a ove utučene shvatila kao sebičnjake bez graničnog prstena. Dugo mi je trebalo, mada mi se i sad desi da se upecam.
