Čitam ovih dana seriju članaka u novinama o opsadi Sarajeva koja je počela 1992. i sad mu ova godina dođe kao jubilej. Trideset godina od početka opsade.
Kada se godine nagomilaju, začudim se i kažem: nemoguće, zar je već toliko prošlo. Ali sad, u priči o Sarajevu, nemam taj osećaj. Cela retrospektiva me udarila činjenicom da sam tek sad čula neke istine pretvorene u brojke, ogoljene i tragične.
Dakle, opsada je trajala 1475 dana. Četiri godine pakla, bez hrane, ogreva i svega što čini normalan život. Poginulo je 11510 civila. Poginulo je 1601 dete. Ranjeni, pomereni pameću, izubijani i izgubljeni se ne računaju. Ne računaju se ni oni koji su otišli iz Sarajeva, iako su mnogi od njih samo izmestili svoja tela, a duše im i dalje hodaju ulicama napuštenog grada koji više nije njihov, i nije onakav kakav je nekad bio, i nikad više neće biti.
Ja sam 1992. bila majka četvorogodišnjeg deteta, okupirana svojim malim životom. Sve poteškoće će brzo proći, mislila sam, jer…završili smo škole…počeli da radimo…nije sve baš glatko…ali treba se boriti. Ništa se nije bitno promenilo ni u naredne četiri godine. Dešavao se život kao takav.
Da, znala sam da je u komšiluku rat. Svakoga dana sam gledala vesti. Neke priče su me opekle i porodično. 1995. su leševi plivali Drinom. Gledala sam ih svojim očima. Pucalo se i ginulo na pedesetak kilometara od mene.
Kako je onda moguće da sve činjenice o kojima tek danas čitam tada nisam znala, da su promicale pored mene u realnom vremenu? Kako je bilo moguće ne znati da je u obruču, kao u logoru, trista hiljada ljudi, koje love snajperima kao divljač? Kako je moguće bilo ne znati zašto Drinom plivaju leševi, pitati u selu za to, ne dobiti odgovor jer niko ne zna i nastaviti dalje kao da se ništa nije desilo? Kako je moguće da sam o svemu ovome samo retko pričala sa prijateljima jer ni oni nisu znali mnogo više od mene?
Kada postavim sva ova pitanja stvara mi se pred očima jedna monstruozna slika, kao pozornica, gde u bekstejdžu ljudi umiru, ginu, deca su gladna, roditelji im nestaju, bacaju se bombe na redove pred prodavnicama i apotekama, nasumice se nišani iz snajpera, podmuklo, kockarski. A na sceni su porodice, gradovi, sela gde se živi normalno. Zavesa između umirućih i živećih je providna, ali oni jedni za druge ne znaju. Možda ovi umirući i zovu za pomoć, ali živeći su nehajni. Ti glasovi do njih ne dopiru.
Kako je moguće?
Pre svega, na televiziji smo imali tri kanala, sva tri iz iste kuće. Istina nam je objavljivana i mi smo u to verovali. Zašto smo verovali? Zato što smo još uvek bili potpuno normalni i smatrali smo da vesti ne lažu, kao što i ne treba da lažu. Mi smo verovali, a svet oko nas je već bio zakrivio vertikalu. Neko se dosetio da su svi ti ratovi za njega odlična prilika da ostvari lične profite, političke ili materijalne, a možda i psihotične, pa nam je servirao onu istinu koja je njemu odgovarala. Ratovi su već dugo trajali. Svako je gledao da sačuva svoju glavu i svoju porodicu nemobilisanu. Svako je gledao da ga obiđe beda. Da nabavi i da obezbedi za svoju kuću ono što nedostaje. A nedostajalo je mnogo.
Na dnevnom nivou smo pelcovani sa po jednom malom kašičicom nacionalizma, malom, ali dovoljnom da ne upadnemo u stanje besa ako pogine neko ko nije od naše vere, naroda i uverenja. Iako smo se nekad i dozivali pameti, pa se preslišavali i prisećali da oni koji su nam sada najljući neprijatelji do juče behu naše komšije i prijatelji, sada smo, ovako vakcinisani, govorili da mi lično imamo i većih briga, a da su oni za sve krivi jer su prvi počeli. Kod jačih proboja vakcine, u situacijama bistre svesti, uvek je postojala i rečenica: a šta oni nama rade.
Tako je svet običnih ljudi upao u stanje plitke anestezije, selektivne lobotomije. I, dok smo mi živeli čekajući da nedaće prođu, ne verujući da išta zavisi od nas, mireći se sa bedom i ćuteći jer može biti i gore, gospodari istine su nam lomili od pogače saznanja samo one delove koji su lako svarljivi, delove koji će nam sačuvati metabolizam i uveriti nas da smo živi. A kad si ti lično živ, šta te briga za neki mali rat, zabranjeni grad i reku zagađenu ljudskim telima.
Posle trideset godina isti ti gospodari istine vladaju našim životima. Vladaju na isti način kao i pre. Istine istiskuju kao iz tesne tube, kontrolisano i ciljano. Oblikuju ih po svojoj meri. Plasiraju ih na svojim televizijama i u svojim novinama. I narod im veruje. Neki im veruju fanatično, a neki se boje, pa su verujući, nemaju kud. Neki im veruju jer do njih stižu samo ove vesti. Svi drugi kanali snabdevanja istinom su oktrojisani.
Osim toga, naša kriza predugo traje. Čitavi životi su nam stali u krizu. Svi koji su nam obećavali, prevarili su nas. Pa smo se razočarali. I sad mislimo samo na sebe. Nemamo TV. Ne kupujemo novine. Posvetili smo se porodici, karijeri, ili već nečemu. Ne izlazimo na izbore. Ništa ne zavisi od nas. Nemamo svest da nam je letargija rezultat igre gospodara istine. Što više ravnodušnih, to bolje za njih.
A onda će proći trideset godina i shvatićemo da je postojao jedan okupirani i zatvoreni narod, da nam je život bio u opsadi, da su nam svaku misao isekli snajperom, a mi to nismo ni znali. Pustili smo ih da bi oni pustili nas, ali njima nikad nije bilo dosta. Mi smo se povlačili, a oni su rekli: pomeri se još malo, jeli smo sve manje, a oni su rekli: daj još jedan griz, žmirili smo na jedno oko, a oni su rekli: ne viri. Onda smo mi stavili naše kućice na leđa jer su nam one jedino bitne, zatisli kapke i ćutali. Tako je svet prestao da bude naš.
Neko će jednog dana čitati analize i statistike o sebi, kao ja o Sarajevu. Biće šokiran i pitaće se: kako je moguće…kako ništa nisam znao…biće kasno…i za kajanje će biti kasno…a kamoli za život.
