Nisu retki podli ženski murdarluci u našoj svetloj istoriji. Poslednji se desio skoro. Jako je bolan jer je muškarce ostavio potpuno nemoćnim, razoružao ih i odsekao anđeoska krila naše fudbalske reprezentacije koja je u boj pošla sledeći orla ili ga noseći na ramenu kao znamen junačkog nasleđa. Otišli oni, ispratili ih mi, a onda došle one, njihove žene i sve upropastile dugim nogama, jezicima i kreditnim karticama. Doduše, nisu sve krive, kako se pokušao izviniti za kritike istih jedan naš nesrećni komentator. Samo neke su opake. Ovo izvinjenje je smislio u sadejstvu sa svojom ličnom ženom, svojim autoritetom, kako je naveo. I, eto još jedne žrtve. Ne, nije tu problem u Fudbalskom savezu koji ne postoji, ni u tome što nam je najbolji fudbalski stadion za otpad, ni to što nam je domaća liga na nivou četvrte engleske, ni mafija u ulozi navijača. Ne, naravno. Krive su žene.
Žena je bila kriva i Aleksandru Obrenoviću. Zato što je bila raspuštenica i starija od njega. Ona ga je navela na zle korake. Nije bio problem u konfuznoj spoljnoj politici između istoka i zapada, ni u tome što vojska ne prima plate mesecima, ni u autokratskim promenama vlada i ukidanju ustava, ni u obesmišljavanju vojnih reformi njegovog oca. Ne, naravno. Aleksandrova koleričnost, nedoslednost i infantilnost su direktna posledica Draginog budoara, svilenog veša, spletki i ambicije.
Žena je bila kriva i Slobi Miloševiću, i Titu…Titu je direktno radila o glavi, ona, Jovanka, a ne kamarila udvorica i lezilebovića, kaja je čekala da sklopi oči, pa da postane kalif umesto kalifa. Slobina Mira je proglašena za vešticu u čijem kotlu se skuvalo sve što je Srbija doživela, od rata do ubistava, belosvetske bruke i iskakanja iz vagona pristojne Evrope. Ona lično je zategla svileni orjentalni gajtan na nežni vrat poštene Srbije, nemoćne da dokaže njenom suprugu kakvu ženu ima, on predobri i večnožrtvovani svetloj ideji kosovskog zaveta.
E, sad se ja pitam, kakvi su nam to muškarci kad su im žene ovako loše i razuzdane. Zar naši muškarci nisu sazdani na pričama o mačo pesnici koja presuđuje kućnoj čeljadi po svim pitanjima? Zar oni nisu jači pol koji sebe smatra dostojnim svake rukovodeće i misleće uloge u društvu? Zar nisu oni poslednji glas koji treba da podvikne i preseče?
Ili smo mi narod koji voli gazdu? Pa onda obožavamo gazdu, a kad se gazda zajebe, ne možemo da oprostimo sebi, već mu psujemo ženu.
Evo dve pričice kao tumačenje, a svaka sličnost sa ovim fenomenom naših muškaraca je namerna i tendenciozna.
Priča prva
Vreme praistorijsko. Vraća se kućni starešina iz lova praznih ruku. Žena sa vrata zavapi da su deca gladna, a on se pravda da je ceo dan trčao, da su postavljene zamke bile lošeg kvaliteta, da ona nema pojma koliko se on žrtvuje za dobrobit porodice i celog plemena, da nije on kriv za klimatske promene i neočekivane migracije životinja, ali ona neće da sluša. Žena počinje da viče, deca da pište, pleme okolo da se komeša. I kućni starešina nema kud. Uzme svoje oružje i natrag u lov. Čim zamakne u šumu, pojede ga lav. Užasnuto pleme zatim ubije ženu jer je svojim otrovnim jezikom i nečuvenim nerazumevanjem oterala u smrt najboljeg među njima.
Priča druga
Vreme bajkovitih prinčeva. Zaljubi se jedna devojka u mladića i on joj uzvrati ljubav. Pri tom joj kaže da je on princ, da su mu prirodno okruženje i neophodna potreba svila i kadifa, svesrdna pažnja i obožavanje. Devojka se oduševi nad perspektivom budućeg života i uda se za tog mladića. Ali, njegovi dvori su bili samo skromna kuća u blatnjavom sokaku. Kad ga je upitala gde mu je kruna i porfirni plašt, gde su posluga i sjaj, mladić joj ispriča da je on žrtva pakosti zlih ljudi, da on sve čini kako bi to promenio, da treba biti strpljiv i sve će doći na svoje. Samo, on svoje navike za luksuzom, uslugom i pažnjom ne može menjati, pa dok ga drugi ne budu shvatili, ona mu mora biti oslonac i podrška. I usluga, naravno. Devojka je bila zaljubljena, pa je pristala. Bila je opijena njegovim pričama o slavnoj prošlosti i još lepšoj budućnosti, služila ga i bdela nad njim, sve dok vremenom nije postala previše aljkava za prinčev ukus. Prosto je ošljarila u svim svojim ulogama žene i buduće princeze, a često je zanemarivala prinčev tanani duh. Prijatelji su slušali njegove stalne i bolne žalopojke, pa su jednog dana predložili da je otera. Šta će mu tako nezahvalna i nerazumna žena koja nema pojma da duhovna dubina prevazilazi sve profane stvari ovog sveta. Prijatelji su smatrali da će princa takva žena pokvariti i oduzeti mu svaki značaj u zajednici kojoj pripada i koju krasi svojim neocenjivim prisustvom.
i, eto tako…imam ja još mnogo priča, ali nemam živaca da slušam sve gubitničke vapaje za višnjom muškom pravdom koja im je od boga stvoritelja predodređena i prirodom data. I sa kojom su dobili i tu večnu naivnost i mekoću u odnosu sa ženama, pa im one pokvare svaku misiju, udaraju im na karakter i ugled. Da budem jasna: jebeš takav karakter i ugled koji si drugome dao na čuvanje i koji ti od drugoga zavisi.
