Veliku buru u javnosti je izazvao školski kalendar za narednu godinu koga je pratilo i uputstvo iz ministarstva o obaveznom planiranju poseta EKSPO izložbi u određenim terminima. Bes je ublažen izvesnim povlačenjem nadležnih aktera i saopštenjem EKSPO tima. Izloženi su svi pozitivni aspekti ovakvih ekskurzija, pedagoška i obrazovna korist, napravljeno poređenje sa drugim zemljama gde se raduju ovakvim prilikama, pa ostavljeno nastavnicima da se dozovu pameti, a roditeljima da, svesni svega rečenog, daju svoj pristanak. A onda je stigao raspust i druge teme koje poklapaju prošlost do zaborava i bura se stišala. Obaveštenje o prigodnom paketu školskog materijala koji će EKSPO pokloniti svakom detetu uz roditeljski pristanak bilo je neprimećeno.
Sada imamo sasvim dovoljno vremena da razmislimo šta je to što EKSPO izložba nudi prosečnom građaninu. Najavljena je kao nešto veliko, nešto što će našoj zemlji doneti ogromnu korist na ekonomskom i kulturnom planu. Čitamo različita mišljenja eksperata za ovu oblast, potpuno protivrečna. Čitamo izjave običnih ljudi, opet protivrečne, obojene političkom pripadnošću. Kao i za sve kod nas. Minus i plus, bez poznavanja činjenica i sagledavanja suštine.
Hajde da vidimo EKSPO realno, očima prosečnog stanovnika naše zemlje koji od svega treba da ima neku korist. Šta on zapravo zna? Zna da su ulaganja velika, da će izložba biti internacionalna, da se gradi nacionalni stadion i akvapark. Na ovome se zasniva marketinški deo koji kod naroda treba da opravda optimizam u vezi sa izložbom. Možemo da pretpostavimo da će, na neki način, veliki broj ljudi biti u prilici da sve ovo poseti. Država će se potruditi da obezbedi masovnost. Počelo je od škola, nastaviće se u drugim resorima. I šta posle toga? Koliko ljudi će moći da uživa u akva parku, stadionu i svemu ostalom kada je i danas za dobar deo unutrašnjosti dolazak u Beograd vezan uglavnom za posetu bolnici ili nekoj ustanovi u krajnjoj nuždi? Izlet sa decom je izdatak koji većina porodica ne može da priušti. Sa budžetom kojim se raspolaže, pitanje je i koliko beogradske dece može da računa na sve ono što će EKSPO posle sebe ostaviti.
EKSPO je samo jedan segment drugog razvojnog projekta, nazvanog Skok u budućnost, koji treba da unapredi saobraćaj, energetiku, bolnice, doprinese implementaciji veštačke inteligencije, osavremeni obrazovanje i mnogo šta još. Deluje veoma ambiciozno, sveobuhvatno, vizionarski. Međutim, običan čovek za ovo ne zna. Akcenat je na izložbi i stadionu. Vesti o izgradnji BIO4 kampusa u Beogradu koji treba da objedini nekoliko fakulteta, uz istraživačke stanice i kongresne centre, oskudne su ili nikakve. Izgradnja kasni. Naučni kampovi u nekoliko gradova u Srbiji su takođe ispod radara. Veštačka inteligencija je samo tema panela, mogućnost za različita smatranja. Energetika, putevi, prečistači voda, ekologija se u ovom kontekstu ne pominju.
Dakle, zašto samo izložba i stadion? Akvapark i delfinarijum?
Tako nas ova vlast procenjuje. To je ono što je najlakše objasniti prostom puku. Njega ne treba da interesuju fakultetski kampusi, naročito u vremenu studentskih pobuna. Ne treba ga uvoditi ni u sfere nauke, ozbiljne umetnosti, navađati na čist vazduh, ekološku disciplinu i bilo koje pravo više od života. To će ostati eliti. Običnom narodu je dovoljan i cirkus.
Zato nemamo više priče o filharmoniji. Diskusije o premeštanju Muzeja Nikole Tesle su utihnule posle oštrih kritika. Pozorišta dobijaju upravnike da ih gase ili kontrolišu. Prestižne nagrade iz oblasti glume, muzike, nauke, sporta se prećutkuju. Sve se upućuje u Beograd na vodi, od koncerata, do elitnih škola, projektovane marine. Naselje se širi, guta okolinu, sajam će doživeti rekonstrukciju i prenamenu. Elita stvara novi centar, novi, samo svoj. Narod će da preživljava i dobije zabavu na jedan dan kroz besplatnu posetu EKSPO izložbi. Pa će se vratiti u svoja mesta, vozati se putevima koje su izrovali kamioni tokom gradnje nečega bitnijeg, slati decu u školu sa zelenom tablom i igralištem, čučavcem i nastavnikom koji radi jer nema ništa bolje u ponudi, neće ići u pozorište jer je zatvoreno zbog pobune, o festivalima će pričati u dubokom pluskvamperfektu jer su mu u međuvremenu kao zamenu ponudili opskurne pevaljke i opštenarodna veselja pod šatrom, lečiće se preko veza i na kredit, po mrežama će gledati stajling novopromovisanih uglednih ličnosti na događajima koje ne razume, radiće za minimalac u uslovima koji odgovaraju početku industrijske revolucije, gledaće televizije koje jedino može jer su sve ostalo isekli, čitaće po bibliotekama knjige koje su bile podobne za državni otkup, dovoljno jeftine za pučki budžet, snabdevaće se po marketima i tržnim centrima prikazujući to svojoj deci kao vrhunski provod, ješće hranu sumnjivog kvaliteta jer za kvalitet nema ni uslova, ni novca, ni pameti da se zapita zašto za nezdrave namirnice čujemo tek kada ih vrate sa granice…i tako…jednostavno…živeće svoj mali život…i prepričavati doživljaje sa ekskurzije na koju ga je odvelo da vidi izložbu koja treba da ga unapredi i odvede u budućnost. Šta ga se tiče elita, koncerti, muzeji, filharmonije, pozorišta?! Treba gledati od čega se živi. I ćutaće. Jer oni koji postavljaju pitanja ne prolaze dobro. A Beograd je daleko.
