Već odavno vesti iz Ministarstva prosvete čitam ravnodušno. Ništa više ne može da me iznenadi. Nema ni tračka nerviranja, uzvika da li je moguće, čemu ovo vodi, znaju li oni šta rade, dokle, bre više…Oguglalo se. Pregorelo. Jer, mi koji radimo u školi, takozvani prosvetni radnici, i naše nadležno ministarstvo odavno nismo partneri. Ne čuju nas, ne vide nas, ne razumeju da je naš glas ujedno i glas roditelja i dece koju moramo po dužnosti, moralu i odgovornosti zastupati. Decenijama zahtevaju pokornost i slaganje, izvršavanje svega što padne sa vrha, ma kako besmisleno bilo i kosilo se sa osnovnim postulatima na kojima prosveta i obrazovanje treba da počivaju.
Zato me Nacrt izmena zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, tzv. ZOSOV, nije ni iznenadio, ni potresao. Nije me začudila ni činjenica da niko pojma nije imao u vezi sa njegovom pripremom, ni pojavljivanje istog u vreme godišnjih odmora, ni stavke koje su osvanule, pa uzbunjuju i izjedaju narod u nedostatku drugih vrućih tema. Jer, znamo, sve što su planirali, sprovešće. Bez obzira na stav stručne javnosti, bez osvrta na mišljenje nastavnika. Ubediće neupućene kako je svaki otpor i svaka kritika destrukcija svetle misli, blokaderska ujdurma, udar na sistem, pokušaj ostrašćene i preplaćene manjine da stavi klipove u točkove i izazove anarhiju.
I, eto, dok sam čitala ZOSOV, relaksirana u nemanju nade, nekim čudnim asocijativnim putevima, sećanje me vratilo na epizodu iz mladosti. Moj otac, znojav, u majici sa tragovima domaćeg majstorluka, izlazi iz kupatila i zove mene i majku. Dovodi nas do slavine iznad lavaboa, namešta u stroj i kaže:
- Slušajte me dobro vas dve. Poslednji put menjam gumice (vreme pre jednoručnih slavina). Dakle, kada zavrćete vodu, lagano.
Zatim uzima pipu palcem i kažiprstom, demonstrira zahvat.
- Znači, odvrnemo i lagano zavrnemo. Čim osetiš prvi otpor, staješ. Ne zavrćeš dušmanski, kako to vas dve radite. Nema potrebe. Inače se gumica istroši, pa kaplje i šišti na sve strane. Ja ovo neću da radim svakih mesec dana. Mislite malo. Na kraju će nešto pući.
Posle lekcije traži od nas da pokažemo naučeno. Prvo majka, pa ja. Na njenu sugestiju kako su gumice na slavinama jeftine, a svaka budala zna da ih zameni, otac odgovara da gumice jesu jeftine, ali njegovo vreme nije. Ako gospođa ne želi da pazi, neka sama uzme alat u ruke. Ja se ne oglašavam. Prvih dana zaista pazimo, ali vreme prolazi, žurba je neprekidna i ko će se obazirati na nešto tako trivijalno i lako zamenljivo.
Kome je jasna analogija, jasna je. Misli su čudo. Ali, moj otac je u pravu. Ne zavrći dušmanski, nema potrebe, istroši se, na kraju pukne. Voda ne trpi lošeg gospodara.
Dakle, šta se moglo, u svetlu ovakvih razmišljanja, pročitati i šta zaključiti na osnovu dugogodišnjeg iskustva?
- Učenici gube izričito pravo na slobodno udruživanje u grupe i klubove.
Nema samoinicijativnog udruživanja u sekcije, debatne klubove, neformalne inicijative. Iako za to imaju opšte ustavne i međunarodne garancije. Čak i osnovci barataju Konvencijom o pravima deteta.
Ostaje im učenički parlament. Članove ovog parlamenta bira svako odeljenje uz budno oko nastavnika. Kadrovi su provereni. Delatnost minorna.
Postavlja se pitanje da li učenici imaju pravo na osnivanje čitalačkog kluba. Svi se slažemo kako deca treba više da čitaju, govore, razmišljaju. Hoće li to smeti u školi, ili da, ipak, ovu sumnjivu delatnost ostave za po kući? Jer, na repertoaru se mogu naći, recimo, Nušić, Domanović, Čehov, Orvel. A oni iz daleke prošlosti gađaju otrovnim strelicama po devijacijama u mentalitetu koje nas i danas drže zarobljenim, sputanim i na pogrešne puteve sklonim.
- Manji Savet roditelja. Bez obzira na veličinu škole, Savet će imati osam članova u osnovnoj, petnaest u srednjoj. Osim toga, oduzima im se pravo odlučivanja. Ubuduće neće razmatrati, biće upoznati.
Već dugo su roditelji uključivani u sve aktivnosti vezane za školu. Sećam se jedne majke koja je na ivici strpljenja uzviknula: „ Morate nešto i sami da odlučite. Još malo, pa ćemo vam i raspored pisati.“ Ona je razumela da odlučiti znači imati odgovornost. Tražila je školu kao instituciju koja brine o njenom detetu stručno i savesno. Takvi glasovi su se vremenom izgubili i roditelji su postali kulisa za sve odluke, često nesvesni da su na te odluke navedeni, često bez hrabrosti da na pogrešno reaguju koristeći propisane procedure, često ropćući u sebi ili po društvenim mrežama. Međutim, onda su se desili roditelji koji neće da slušaju, bundžije i tražioci istine, a škole su, u procepu između nadležnih od gore i lične savesti, gledale šta ih je snašlo. Reakcija je bilo raznih. Lako je bilo disciplinovati neposlušni kolektiv. Roditelji su izmicali, pa su uglavnom stavljani na režim ignorisanja i razvlačenja. Novim zakonom su skraćeni, nema razmatranja, samo upoznavanje. Kontrola je preuzela inicijativu nad saradnjom.
- Prinudni premeštaj učenika u drugu školu bez obaveze pristanka škole u koju prelazi.
U osnovnoj školi, koja se smatra obaveznom, nema mogućnosti isključenja za učenika koji dogura do te kazne. Premeštaj u drugu školu je bio gotovo nemoguć jer niko neće problem. Taj problem kalja ugled škole. On pokazuje, tako se smatra, kako ustanova nema valjane mehanizme i kompetencije u suzbijanju ponašanja koje odstupa od pravila, a najčešće to bude nasilje. Celog veka se gubi iz vida jedna činjenica. Sva deca su naša deca. Svi su „u sistemu“. Najviši interes društva je da svakog pojedinca podigne na pravi način. Kod nas to ne hoda. Škole su pojedinačne jedinice, svaka se bori za sebe, dece je sve manje, pa se trula jabuka baca u tuđe dvorište. U čije će ubuduće pasti, odlučivaće školska uprava. Bojim se samo da ni ovde neće biti proučeni svi povoljni vaspitni aspekti za dete koje se premešta, već će nova škola biti izabrana po proizvoljnosti i naklonosti donosioca odluke. Takozvane elitne škole će imati povlašćen status.
- Nastavnici koji ne drže nastavu posle pismenog upozorenja automatski gube licencu.
Nastavnici imaju pravo na štrajk tako što drže samo časove redovne nastave po pola sata. U prošlosti je takvih štrajkova bilo onoliko. Neki su trajali po više meseci. Zahtevi su bili razni, javnost je čula samo onaj deo koji se tiče zarada. Nadležni su toj javnosti svesrdno pomagali kako bi to bilo i jedino što će im ostati u ušima, uz prebrojavanje radnih sati, dana odmora i svođenja cele prosvetne zajednice na nekompetentnu i nezahvalnu gomilu. Zatim su čekali da se bunt izduva, malo obećali, nešto potpisali držeći prekrštene prste iza leđa i to je bilo to. Učestalost ovakvih jalovih pobuna je postala sprdnja za narod.
A onda su sindikati pre tri godine ozbiljno potpisali, dobili garancije čvršće od majke mi, rokove i dinamiku ispunjenja. Vlast ih je shvatila sasvim ležerno, zatim se zaplela se u monetarna i moralna razmatranja, sve je pritisla nadstrešnica, pa studentske pobune, nastavnici se solidarisali i videli u svojim učenicima ostvarenje pravde, zahtevali poštovanje zakona i rad institucija, nakon čega je sve otišlo dođavola. Vlast se u međuvremenu pribrala naslanjajući se na motku i batinu, pootpuštala ono što je glasno govorilo i imalo uticaja na opšte mirenje, a ZOSOV taj manir ozakonjuje.
- Godišnji odmor za nastavnike i van raspusta ukoliko su bili sprečeni da ga u tom terminu iskoriste.
Odmah da kažem kako je ovo šarena laža. Deo koji treba da pokaže kako se misli na nastavnike i njihovu dobrobit.
Naime, svi znamo da je nastavnik na odmoru u toku raspusta. To mu dođe kao kolektivni godišnji odmor. Tokom školske godine, zbog dinamike radova, nemoguće je izostati po ovom osnovu. Iako ste, na primer, tokom raspusta bili na bolovanju. Ili koristili neko drugo pravo na odsustvo. Tako će vam reći i pravna služba u većini škola.
Međutim, suočena sa ovom nepravdom, jedna moja koleginica je, posle višemesečnog bolovanja koje je zahvatilo i letnji raspust, zatražila mišljenje nadležnog ministarstva. Dobila je odgovor kako je škola dužna da joj obezbedi pravo na godišnji odmor.
Dakle, ozakonjuje se nešto što u zakonu već postoji!
- Smenjivost člana Školskog odbora samo po osnovu nedolaska ili nepoštovanja zakona.
Ukoliko su roditelji nezadovoljni članom školskog odbora koji ih zastupa, ili su nezadovoljni nastavnici zbog toga što je njihov izabranik izgubio integritet čim je prešao u upravljačku sferu, ili lokalna zajednica proceni kako je njihov član neadekvatan za poziciju koja mu je poverena, ne mogu ga smeniti. Član može biti udaljen samo zbog nedolaska ili nezakonitog donošenja odluka. Problem kvoruma je jasan, ali ostaje upitno kako član odbora može donositi nezakonite odluke kada uz sebe ima pravnu službu škole i direktora, osobe koje su zadužene za ispravno i zakonsko funkcionisanje ustanove. Možda se misli na skretanje sa zacrtane idejne linije, neposlušnost prema višoj instanci koja može proceniti neposlušnost određenog člana kao kršenje zakona. Jer, zakoni su kod nas vrlo rastegljiva kategorija. Ne znam, samo nagađam, ne mogu da doprem do suštine koja bi da, po svaku cenu, reže i prepravlja. Iza svakog oktroisanog zakona stoji namera da se volja moćnog nametne kao jedino važeća. Zato sumnjam. Mada, kada pročitam sa koliko muke su sastavljani Školski odbori u nekim školama, koliko je bilo potrebno finih podešavanja i igara da se baš određena lica nametnu kao jedino valjana, možda i shvatam ovu želju da se uvede klauzula teške smenjivosti. Dakle, što je jednom izabrano, ostaje izabrano. Sve dok sluša.
- Predstavnici Učeničkog parlamenta neće automatski prisustvovati svim sednicama Školskog odbora.
Predstavnici Učeničkog parlamenta su prisustvovali sednicama Školskog odbora i tako su na najdirektniji način saznavali procese odlučivanja i demokratske procedure, videli kako škola funkcioniše, čuli pohvale i kritike, bili svedoci rasprava među odgovornim ljudima. Deca nisu imala pravo odlučivanja, samo pravo prisustva. Usvojeno je to kao mera koja će ih podstaći da veruju kako škola pripada đacima.
Sada će prisustvovati samo ako se tema tiče njih direktno. Dakle, vraćamo se na princip dečije sobe. Kad je nešto ozbiljno, deca u sobu. Nije sve za dečije uši.
Naravno da nije sve za dečije uši. Jasan je cilj ove odredbe. Zato što su deca opasni igrači. Njuše nepravdu i manipulaciju, ne podnose nasilje, preziru savijenu kičmu, smeju se šlihtanju. Bez dece kao svedoka, članovi mogu biti opušteni. Bruka ostaje iza vrata. O demokratskom odlučivanju i kulturi dijaloga se može učiti i na drugim mestima.
Da zaključimo. Lepo je rekao moj otac: ne zateži previše, počeće da kaplje, curi, pršti, a zatim će nešto pući. Jeste, jeftino je. Nastavnike će smeniti, dovešće neke nove. Bar to je jednostavno. Ako je problem cela škola i navoj pukne, ukinuće se i škola. I to je jeftino. Ali, šta ćemo sa decom?
Ministarstvo je preglo da popravi regulativu koja će jače stegnuti uzdu. Kada će, sa jednakim entuzijazmom i velikom brzinom, osvanuti predlog izmene obrazovnih zakona, reforme sistema, onoga što će našu decu učiniti konkurentnom, onoga što će im školu prikazati kao šansu, onoga što će učiniti da se ponose znanjem i budu uvaženi zbog toga?
Novi predlog zakona nije tu da razume kako suštinu škole čine deca. On je tu da udari topuzom u rebra. Njega ne interesuju pretrpane učionice i zastareli programi. On hoće da pokaže ko je gazda.
