Na visokoj litici moćne planine živeli su orlovi. Bilo ih je na stotine. Tako su gospodarili svetom.
U jednom gnezdu živeo je Ališa sa mamom i dva brata. Mip i Dino su već leteli o čemu su govorila i njihova imena jer orlovi na rođenju dobijaju uz ime nastavak iš i gube ga tek kad porastu. Zato se svaki mali orao trudi da što više vežba, da se hrabri, stane na ivicu stene i započne let. Oni dugo vežbaju pokrete, uče teoriju, gledaju druge orlove, ali za prvi let moraju pripremati svoje srce u samoći i baciti se odvažno.
Sve je to prošao i Ališa. Sve je provežbao i utvrdio, ali kada je stao iznad ambisa, nožice su mu obamrle, a krila su ga izdala. Srce mu je jako lupalo i mutilo mu se u glavi. Mama ga je hrabrila i pokazivala mu šta rade Mip i Dino, ali uzalud. Čim se popne na stenu, Ališa se sruši.
Braća su postajala nepodnošljiva:
– Mama, smeju nam se zbog Ališe. Kažu da je kokoška.
– Vi mislite o sebi.
– Već je veliki. Zauzima nam mesto.
Ališa je sve to znao i slušao. Da bi i on bio koristan, počeo da je prepravlja gnezdo. Skupljao je grančice i mahovinu, šarene kamenčiće i suvi list. Njihovo gnezdo je bilo sigurno i jako. Ni jedna zmija nije mogla ući unutra, a toga se orlovi najviše plaše, naročito kada deca ostaju sama jer roditelji moraju da love. Mip i Dino su mu se smejali, ali Ališa nije mario. Potraga za materijalom po livadi i šumi blažila mu je uvrede. Dok je pravio nove petlje i prepletaje, njegove misli su bile bistre i slobodne. Bila je to zamena za nebo kome nije smeo prići.
Uskoro, svi orlovi su hteli isto takvo gnezdo i Ališa je padao na nos od posla. Stalno su ga zvali, poručivali da požuri i družili se sa njegovom braćom malo više da bi pre stigli na red.
Braća su opet postala nepodnošljiva:
– Mama, sa nama se druže samo zbog Ališe.
– Naravno.
– Ni ime nam ne znaju. Zovu nas Ališini.
– Tako je. Svi orlovi znaju da lete, ali je samo jedan graditelj.
Ališa je to znao. On je leteo u sebi.
