Ranka je bila lepa. I siromašna, kako to bude često u pričama, ali ovo je bio život. Jedino što je imala bila je njena lepota, bujna, nadaleko čuvena. Svi su se zanosili njom, svi su uzdisali, svi je želeli, a pojam te lepote je bio toliko nedostižan da ni žene nisu bile ljubomorne na nju. Ranka je bila ponosna, ali pitoma i nosila je taj beleg lepote kao i svi izuzetni ljudi: skromno i prirodno.
Udala se za Budimira, bogatog i brkatog jedinca sa dve sestre, i nije jasno da li je on nju voleo ili je samo hteo da ona bude njegova, kao što je inače voleo da sve bude njegovo. Svi je žele, a ona je samo njegova. U tome je bila draž. Možda je to grejalo njegovo srce.
Budimir je držao kafanu u selu i Ranka je radila zajedno sa njim. Posao je cvetao, bili je stalno puno, uzavrelo, zadimljeno, pusto. Ranka je bila vredna i stalno su je zvali, uvek su hteli samo nju, a ona je dolazila i odlazila od stolova ozbiljna i uzdržana, sa nekim uzgrednim osmehom i šalom, vedro i kratko. I svako je mislio da se baš njemu smeje i da baš njega gleda više od ostalih i zato je dolazio ponovo i redovno.
Rodila je Milana i više nije imala dece, pa je Milan deljen na sve članove porodice i Ranka nikad nije mogla da se ističe u ovoj ljubavi. Grlila ga je u retkim trenucima samoće i pogađala njegove želje bolje od svih.
Život je tekao, a muž je postajao sve nervozniji. Imao je nekako osećaj da mu posed izmiče, da ga svi kradu i više nije bio ponosni vlasnik neprocenjivog, već oprezni gospodar.
– Samo se ti vrti tuda oko njih. Svaki bi te…
– Nemoj, Budo, tako. Ja njima ništa ne radim.
– Šta ne radiš?! Gledam te samo kako se uvrćeš i smeješ, kako uživaš. Pa jesam li ja lud?! Ja, kao, ne vidim dobro…
– Pa ajde da ja onda ne dolazim ovde. I kod kuće je dosta posla i Milan je mali…
– Šta ne dolaziš. Ništa nisi u kuću ni donela, još i da sediš…gospođa da budeš.
Budine sestre su uvek videle isto što i on i Ranka nije imala više ni trenutka odmora. Neke oči su stalno bile po njoj i kad hoda, i kad radi, i kad spava, i kad diše… Bila je kriva što postoji takva kakva jeste. Što ne može da ih ubedi da je njihova, da ih smiri. Njena lepota je bila iznad njihovih sposobnosti posedovanja, plašila ih je, jer prostota ne ume da uživa bez straha od gubitka.
Zato je Ranka počela da štrika. Svuda i kad god ima vremena. Tanke niti preko prstiju, brojanje petlji i lagano kuckanje igala smirivale su joj srce. Pogled joj se smirivao i delovao nezainteresovano. Nije to umirilo njenog muža, jer je on to video kao sirotinjsku naviku, ali je umirivalo nju. Preko igala ga nije uvek čula.
Milan je rastao i bio je u svemu dobar, samo je Ranku jedno brinulo. Bile su mu stalno hladne ruke i noge. Igrao se sa decom i vraćao u kuću samo da se ugreje, što za budućeg muškarca nije bilo dobro. Često je znao da dođe kod Ranke kad se sve smiri, kad Budimir završi sa svim prekorima i gunđanjem, sa vikom i histerijom. Utrči brzo i uskoči kod nje u krevet:
– Ugrej me, majko, malo.
I ona mu uzme hladne nožice, pa dugo duva u njih, pa ruke greje ispod svojih mišica. On se sklupča i miriše kraj nje, a ona mu šapuće nešto. Međutim, sve to ne traje dugo, jer se otac ljuti i naziva ga šonjom i devojčicom, a nju grdi kako kvari dete, kao što , uostalom, sve kvari. Ljutile su se i tetke što ne dolazi malo kod njih, ali Milan je bio neumoljiv, a njemu se nije protivrečilo, pa je opet sve padalo po Ranki.
Ranka je posle nekog vremena shvatila da njoj nema dugog veka u toj kući. Njeno mesto se smanjivalo i nestajalo, a žar lepote, kao za inat, nije jenjavao. Klopka se polako zaklapala spremna da je proguta i izbriše. Rekla je sebi da neće dozvoliti da oni nju oteraju. Otići će sama samo da isplete za Milana jedne čarapice. I plela ih je mesecima. Nije ona bila spora u pletenju, niti je parala da dobije na vremenu jer je neodlučna. Ne. Srce joj je bilo već toliko očvrslo, a opasnost je bila toliko gusta da je ona morala bežati ako hoće da spase život. Ona je plela čarapice kakve niko do tada nije imao. Čarapice sa prstima. Za svaki prst posebno i u posebnoj boji. Od meke, najmekše vune u divnim pastelnim bojama kaje je sama pravila. A boje se u to vreme nisu kupovale. Morala se brati najzelenija kopriva, odvajati rumena lukovina, pa listići kantariona, pa mrke ljuske oraha. Morali su se potkupiti trgovci da tajno donesu šafrana i plavog praha sa istoka.
Kad su čarapice bile gotove, Ranki je na srcu bilo sasvim lako. Stavila ih je Milanu ispod jastuka i bez pozdrava, bez ičega otišla. Nije još dugo živela, ali se nikad nije pokajala, niti se vratila, iako su je zvali, iako su dolazili po nju i molili, pa ako neće zbog njih da se, bar, na dete sažali. Nikad nije popustila jer niko nije pominjao čarapice. Niko, dakle, nije znao za njih. I zato je bila srećna. Do kraja života gledala je pre nego što zaspi Milana kako ih uveče tajno vadi i obuva i znala je da je njena najveća ljubav dobro, da je voli i ne plače, da je pravi muškarac iako spava u šarenim čarapama.
