Sva proza ovog sveta ne može nadmašiti iskrenu dubinu jedne pesme jer ona bira trenutak u kome okida po žici nejasnih emocija i razmotava ih do srži kroz produženi tremolo.
Tako mi se jutros desio Bodlerov Albatros, pesma klasična i svima poznata. Pao je na jedno tupo mesto, na osećaj dugotrajne ravnodušnosti koji danima ne mogu sebi da objasnim. Ptica moćnih krila koja na kratkim nogama nemušto maše krilima dok joj se „dokoni mornari“ obesno smeju, ulovljena bez potrebe i smisla, objekat prostačkog iživljavanja koje podnosi bez glasa, vladar neba, tragično smešan u prizemnim igrama na palubi. Ta slika mi je razlistala stvarnost. Nije donela utehu. Katarza je izostala. Raširila se tuga i pitanje: kako ponovo poleteti.
Kraj je školske godine. Moja dva razreda osmog polažu maturu za koji dan. Trebalo bi da osećam uzbuđenje i tremu, ali toga nema. Čim zatvorim svesku sa vežbama i izađem iz učionice, sve nestaje. Samo rutina. Moji petaci su za godinu dana postali pravi đaci. Dok ih gledam u klupama, dok pričamo na odmorima, dok sam srećna jer znam šta im stoji iza očiju, dok smo zajedno i kad grdim i kad hvalim, lepo je, ušuškano, porodično. Posle zvona sve nestaje kao posle sna koga se želim setiti, ali ne uspevam. Samo ravnodušnost i rutina.
U zbornici je isto. Iako dolazi raspust. Tišina i čekanje da se sve jednom završi. Nije to ona stara atmosfera umora, razgovor o odmoru i putovanjima, nagoveštaj viška slobodnog vremena u kome se šire sve uskraćenosti iz prethodnog perioda, nije ni zadovoljstvo zbog raznih uspeha na takmičenjima, priredbama, ni biranje autfita za maturske proslave. Samo ravnodušnost i rutina.
Neko nas je ugasio. Svesno i dugoročno radio na tome da se balon izduva. Naterao nas da radimo ono u šta ne verujemo, da branimo granicu koja ne postoji, ćutimo i stidimo se nad svakim naporom jer je on u suprotnosti sa osnovnim postulatima profesije koju zastupamo, a koja izričito nalaže da škola mora biti oblikovana tako da štiti najbolji interes svakog deteta. Mi znamo da ona odavno više nije takva. Upozoravamo, vičemo, bunimo se na sve četiri strane sveta. I ništa. Upiremo prstom na decu i guramo ih na videlo onima koji su zaboravili da ta deca postoje. I ništa. Ne verujemo da je sve ovo moguće, razočarani smo, u ime svoje, u ime razreda koje treba da štitimo autoritetom i stručnošću, zgranuti smo i poniženi. I ništa. Stvarnost se podelila na ono što zaista postoji i na ono što nam tumače. Zahteva se ćutanje. Ono se pretvara u odustajanje. A zatim u rutinu i ravnodušnost.
Laso „dokonih mornara“ je školi oduzeo dah i ona sad pišti kroz uski prolaz slobodnog ždrela u želji da preživi. Sustižu je vesti u koje je nemoguće poverovati, obećanja bez osnove, pravdanja bez obraza, uvrede bez razloga. Ona zna da taj narativ nije njoj upućen, iako na prvi pogled tako izgleda, zato što joj je u opisu posla da razume suštinu i vidi cilj. On je upućen okolini koja treba da veruje kako škola zaista postoji, kako se neko o njoj zaista brine i zna šta je dobro za svu našu decu. Glas nastavnika treba utišati, razvodniti, po potrebi proglasiti kao ometajući, poklopiti i istrošiti…do rutine i ravnodušnosti…dok ne postane suvišan i jadan, čak i onome ko još glasa ima.
I, kao što rekoh, jedna pesma je snažnija od svake proze. Neka ovaj citat bude markica za razglednicu sa predstojećeg raspusta:
„Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.“
