Pre desetak godina u osmom razredu smo imali dva časa posvećena raspravi na aktuelne teme. Međutim, nikada to nisu bila samo dva časa. Produžavalo se na celu nedelju, a kultura dijaloga u narednom periodu bila je podignuta na znatno viši nivo. Mesecima posle toga, učenici su, tokom razgovora o književnom delu ili na časovima odeljenjske zajednice, podsećali jedni druge na pravila koja su nužna u raspravi. Dakle, spremno su ih usvajali. Prijalo im je da govore i budu saslušani. Odgovaralo im je da rasprava ima izvesni okvir.
Na početku ove nastavne jedinice učenici su se upoznavali sa pojmom rasprave koju su do tada izjednačavali sa svađom i bili svedoci takve pomešanosti u javnom diskursu, najčešće na televiziji gde su se izvesni politički akteri verbalno obračunavali diskutujući na određene teme. Nadvikivanje, vređanje, omalovažavanje, upadanje drugome u reč, morali smo označiti kao nepoželjno. Istaknut je pravi put za ulazak u raspravu. Pre svega dobro poznavanje materije i zauzimanje jasnog stava u vezi sa datim problemom, zatim, prikupljanje relevantnih argumenata, zasnovanih na činjenicama, složenih u logičan sled, ubedljivih. Predviđanje stava suprotne strane i, shodno tome, priprema protivargumenata. Moralo je biti sasvim jasno da je za učešće u raspravi potrebna podrobna priprema, a ne samo dobra volja i strast.
Posle ovih teorijskih razmatranja, čitanja uglednih primeraka, razmene utisaka o raspravama kojima se prisustvovalo, a koje su prerasle u svađe, uviđanja uzroka za ovakvo iskliznuće, formiran je stav da je u dijalogu neophodno pridržavati se teme i ne dozvoliti ni sebi ni drugima da se, zarad jeftinih poena i ometanja sagovornika, razvlači pažnja na druga polja. Nedozvoljeno je vređanje jer ono donosi kratkotrajnu prednost i svedoči o nedostatku argumenata. Rasprava nije bitka. Nema pobednika. Ona mora osvetliti problem sa svih strana i unaprediti postojeće stanje.
Zatim smo birali određenu temu za raspravu. Najčešće su to bile teme vezane za školski život: ocenjivanje, učešće učenika u donošenju odluka, kodeks oblačenja i uniforme…Moram da napomenem kako je ovaj deo uvek bio najizazovniji. Teme za raspravu su pljuštale, izvlačili su ih spremno i uvek bi me iznenadila množina problema koje vide oko sebe, energija uverenja i zrelost u pristupu. Vladalo je uverenje da su deca nezainteresovana za bilo kakav vid aktivizma. Besmislica! Uvek su im bile otvorene oči.
Kada tema „legne“, birali smo dva moderatora koji su uspostavljali pravila u dijalogu, dužinu izlaganja, pravo na prigovor. Odredili bismo i dva kontrolora. Njihova dužnost je bila da upozore učesnike ukoliko krše usvojeni kodeks. Za to su koristili žutu zastavicu. Kada govornik sakupi dve žute zastavice, isključuje se iz grupe na određeno vreme, ali, ako prekršaj ponovi, isključuje se trajno. Ne treba ni da kažem koliko su deca u ovim svojim ulogama bila rigorozna, sa kakvom strogošću su kažnjavali prazne priče, tendenciozne dokaze neutemeljene na činjenicama i uvrede.
Na kraju su formirane dve grupe. Jedna je branila postavljenu tezu, druga je osporavala. Dato je određeno vreme za pripremu i rasprava je mogla da počne. Bilo je milina gledati ih kako sa sjajem u očima brane svoju istinu, kako su spremni da poštuju disciplinu dijaloga u ime višeg cilja, časti i dostojanstva. Greške su se dešavale i u hodu ispravljale. Bilo je i suza i smeha, ali nikada bes nije nadvladao suštinu.
Danas se ovoga sećam kada slušam nevericu koja prati studentsko organizovanje, koja je zaprepašćena jer je mislila kako su mladi apatična gomila sa ekranom u očima, koja smatra kako nisu dorasli ulozi, koja im traži vođu jer ne veruje da sve potiče iz njihove potrebe da menjaju svet.
Još češće se setim ovih časova kada gledam ili čitam nedolične rasprave uz osećaj sramote zbog ponašanja i reči nekih učesnika. Pitam se kako je moguće da su deca u osmom razredu osnovne škole mogla organizovati dostojanstvenu raspravu, razumeti šta je njena svrha, a toga se ne mogu držati odrasli ljudi, bez obzira da li je reč o televiziji, skupštini ili internet forumima.
Stiče se utisak da se u našem društvu neprekidno održava i podstiče stanje razdraženosti. Svaki čas se ubacuje nova tema kao udica na koju se javnost kači, oko koje se deli, pa sukob neprekidno vri. Svi se osećaju pozvani da daju svoj doprinos. Istovremeno, dešava se jedan paralelni proces, mada, kako stvari sada stoje, možda je taj proces i okončan. Dešava se sistemsko urušavanje i obesmišljavanje svakog stručnog mišljenja. Ono se gazi i poziva na poštovanje jednakosti u zajednici. Planski se stvara svest kako je stav stručnog lica ravan smatranju bilo koga drugog, pa može biti odbačen i ismejan. Bez obzira da li je prethodno saslušan. Bez obzira da li je do kraja izložen. Bez obzira koliko je shvaćen.
Uz sve ovo, društvene mreže su demokratizovale učešće u svakoj diskusiji, što ne mora biti apriori loše ako je mišljenje konstruktivno, a sagovornik dovoljno upućen u temu. Problemi nastaju kada se iza mnoštva anonimnih naloga pojave psovači koji umesto argumenata nude ličnu frustraciju ili političku agendu.
Dakle, ako su deca osmog razreda osnovne škole na nekoliko časova naučila i usvojila pojam rasprave kao razmene validnih argumenata, ako su uspeli da unaprede kulturu dijaloga u svojoj zajednici, zašto je to nemoguće postići u celom društvu? Ili je moguće, ali ne postoji interes? Ili je interes da se to ne desi? Nekome više odgovara atmosfera neprekidnog prekoplotskog prepucavanja? Neko iz ličnog računa ovakvo ponašanje protura kao demokratiju?
Uzmimo za primer samo jednu temu. Stanje u našim školama. Rasprava ne jenjava. Ali pomaka nema nikakvog. Jalova je. Pretvorena u svađu. Ona rastače energiju društva i pravi rovove tamo gde ne bi smeli da postoje. Ona deli aktere koji bi prirodno trebali da sarađuju. I postoji samo sa jednim ciljem. Ona treba da kupi vreme i odloži neophodne reforme za koje se decenijama nema vremena, ni volje, ni vizije.
Da se volje ima, pre svega bi se pitala struka koja bi ovoj raspravi dala dovoljan broj valjanih argumenata. Analizirala bi trenutno stanje i trasirala put uvažavajući sve kulturološke i pedagoške aspekte. Bila u stanju da predvidi ishode i u hodu otkloni nedostatke. Imala snage da opstane i stigne do cilja.
Da se volje ima, struka se ne bi sistemski gurala pod malj nekompetentnih. Stekla bi status učesnika čije se znanje ceni, pa se za razgovor sa njim mora izvršiti izvesna priprema. Za početak, saslušati šta govori i predlaže. Razmisliti. Ostati u temi. Imati neprekidno u vidu šta je cilj. Verovati u stručnu procenu i dobru nameru. Učestvovati konstruktivno. Osloboditi se ličnog jer reforma škole nije stvar pojedinca. Sve ostalo mora dobiti žutu zastavicu.
