Bila jedna devojčica Anđa. Ona je imala srećno detinjstvo. Imala je mamu i tatu, baku, tetke, svoju sobu, mnogo igračaka jer su je svi voleli i znali šta joj treba, a nekad joj i nije trebalo, ali je bilo lepo…imala je i drugare, bila je dobar đak, znala je šta treba, a šta ne…nekad je bila dobra, a nekad onako…išla je na more i radila sve što rade i druga, isto tako, srećna deca.
Svi su se trudili da Anđa poraste. Zato su joj govorili:
– Ne trči tako brzo, razbićeš se…pa šta ćeš onda…
– Gledaj kuda ideš! Pa gde gledaš sad? Pazi malo, majku mu, nisi više mala.
– E, ovo dete isprlja sve oko sebe. Šta radiš? Znaš li koliko košta taj tepih? I ko će da briše te fleke?!
– Sedi lepo za ručkom. Naslonila si se cela na sto ko lučki radnik. I žvaći to brže, šta ga samo premećeš po ustima?!
– Pa jelˈ moraš sve sijalice u kući da upališ? Ko za slavu gori u svim sobama! Gasi svetlo kad izađeš iz sobe.
– Ne reži tu olovku pola sata. Zato ti nikad i ne traju. Pola baciš.
– Sipaj u tanjir onoliko koliko ćeš pojesti. I šta si nacedila toliko majoneza na taj tanjir?! Nikakve mere nemaš.
– Ne možeš da imaš psa. Ko da vodi računa o njemu? I dlake da čistim…A ti ćeš izdovoljiti to za dva dana. Onda ja da šetam u šest ujutru…
– Te patike ćeš dobiti kad noga prestane da ti raste. Kakva, bre, moda?! Mi smo imali jedne cipele za celu godinu….
– Ne smeš da pobegneš sa časa. Pa šta ako su svi?! Ti ima da ostaneš.
– Nemoj stalno sipati punu kadu. I mi ostali smo živi ljudi.
– Do devet da si u kući. Neću da mislim. Ne interesuje me šta drugi. Ja tebi kažem.
– Pa šta ako smo obećali…
Anđa je rasla i bila je srećna. Ona je cenila svoju samostalnost. Nije se kolebala.
Kad je porasla, zaljubila se. Srećno.
– Anđo, šta ti hoćeš od mene?
– Hoću sve.
– Kad?
– Sad.
– Zašto?
I to je bilo dovoljno da sve postane nesrećno.
I tako je bilo sto puta, ali Anđa nije posustajala.
Jednoga dana srela je jednog običnog momka. Nije bio lep, nije znala ništa o njemu, nije bio moderan, samo je uvek sedeo sigurno. Nekako je svako mesto bilo njegovo.
Često su pričali, ali je uvek ona dolazila i odlazila. Jedno veče je pitao:
– Anđo, šta ti hoćeš od mene?
– Hoću sve.
– Kad?
– Sad.
– Ajmo na pivo…
Anđa je znala da će živeti srećno do kraja života.
