Archive

Nedelja jutro. Prva kafa. Uključim TV i čujem kako pristojna i normalna Srbija razume da smo na dobrom putu. To, valjda, znači kako smo u

Dolazi mi u posetu ovih dana jedna bivša učenica. Tek se upisala na pekarski zanat i priča o prvim utiscima. Sve je dobro, neće biti

Mi u školi decu nešto učimo. Stvarnost nas demantuje. Crtamo neki put, lijemo obrasce, okolina ih rastače. Mi kažemo ljubav i razumevanje. Televizija psuje i

Pitam se ovih dana kako su preživljavali ljudi po logorima, iz čega su crpeli snagu za još jedan dan, gde su nalazili zrno nade i

Pratim vesti u vezi sa Petom beogradskom gimnazijom, Jovinom gimnazijom, još nekim školama, uvek sa dozom neverice. Uvek sa uzvikom: zar je moguće, zašto, čemu

Davno još smejala sam se sa prijateljicom jednom događaju. Direktor je usplahireno pozvao u kancelariju. Kada je ušla, on je nemo pokazivao na kabl koji

Naša javnost, odumrla i ogrezla u svađama, podelama i beznađu, potonula u bezidejnoj močvari, od studenata zahteva čudo. Zahteva reinkarnaciju, sigurnu trasu i svetlost. Kvazirodoljubi,

Kada  je već godinu dana pola naroda na ulici, a stepen dezorjentacije dostigao vrhunac iz koga nema povratka u normalno, šta treba činiti? Treba li