Jedna priča o juče i danas
Drugi razred srednje škole, decembar pred kraj polugodišta. Sustiže me red da odgovaram istoriju, imam zapuštenih lekcija i štreber u meni cvili od obaveza. Moja
Drugi razred srednje škole, decembar pred kraj polugodišta. Sustiže me red da odgovaram istoriju, imam zapuštenih lekcija i štreber u meni cvili od obaveza. Moja
Juče pročitam na vestima naslov kako je neka žena ispala iz autobusa. I nastavim dalje da skrolujem. Posle nekog vremena isključim telefon jer nema ništa
Život je kretanje. Iako nekada izgleda kao da je stao. Trenutke velikog bola i pustoši posle gubitka zaboravljamo. I to je dobro. Tako preživljavamo i
Magla je do prozora. Izgleda kao da smo sami na svetu. Ne uključujemo svetlo. Jedina svetlost je sveća. Pijemo kafu i plašimo se da progovorimo.
Pročitala sam jednom kako su neki matematičari izračunali koliko procenata života zavisi od nas. Uzeli su u obzir sve faktore, od vremena u kojem ste
Dva dana hodam pritisnuta nadstrešnicom. Očajna i nema. Nisam besna, zgađena sam. Jer je moja nadstrešnica gusti talog decenija propasti i ispaštanja zbog tuđe bahatosti,
Jedan citat, preuzet iz novina, kazaće nam sve o stavu države prema školstvu. On jeste kratak, ali je sasvim indikativan. Poražavajući i ponižavajući. U njemu
Ona sada sedi iznad šoljice jutarnje kafe. Ćuti i gleda u prozor. U zeleno. To je smiruje. Njeno mesto. Sprema se na put. Voli taj
Dođeš iz škole sa peticom, očekuješ priznanje, a oni te pitaju ko je najbolje uradio. Ti kažeš: Maša. Onda te smlači rečenica: mogla si se
Tri događaja, naoko nepovezana, slila su se u istu ravan samo zato što su se desili jedan za drugim. Slučajno? Ili su želela nešto